O dosta lošem stanju u domaćoj arhivskoj struci uglavnom je manje poznato široj javnosti. Pored nekoliko napisa u medijima u vezi sa donošenjem zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti i njegovoj primeni, zatim sporadičnih informacija o velikom obimu nesređenosti arhivske građe (što je ujedno i glavna prepreka ka svim dugoročno posmatrano strategijama i projektima digitalizacije), te izveštaja sa događaja i izložbi uglavnom protokalarnog karaktera, veće prisustvo arhivskih tema u javnoj sferi uglavnom je omogućeno stihijskim objavama na društvenim mrežama od strane zaposlenih u arhivskim ustanovama. Oni, kao i ostali građani zainteresovani za prikupljanje i korišćenje pisanih i drugih izvora iz prošlosti i razvitak arhivistike i arhivske službe u Republici Srbiji imaju mogućnost delovanja preko Arhivističkog društva Srbije, koga predstavljaju i zastupaju predsednik društva i sekretar, a o čijem delovanju šira javnost može da se informiše na prvom mestu putem veb sajta Udruženja. Prema dostupnim informacijama, za izradu sajta i njegovo ažuriranje je zadužena Slobodanka Cvetković iz Istorijskog arhiva Požarevac, a kao članovi uredništva sajta su još navedeni i Zorica Netaj (Istorijski arhiv Beograda) i Mirjana Dimitrijević (IA Leskovac). Urednica Slobodanka Cvetković sajta je takođe stručnoj javnosti poznata i kao osnivač i urednik veb sajta i fejsbuk stranice Arhivistika. Upravo u činjenici da ista osoba uređuje i vodi veb prezentaciju zvaničnog Udruženja arhivskih radnika Srbije je sadržana i mogućnost zabune i zloupotrebe, koja se očigledno dogodila i u pozivu na potpisivanje Saopštenja vezanog za iskazivanje podrške „pojedninih arhivskih radnika” zahtevima za „normalno društvo”, a koju sam primio preko vajber poruke u petak 7. februara 2025. godine. Naime, privatni sajt i fejsbuk stranica nemaju apsolutno nikakvu nadležnost niti pravo da se oglašavaju u ime arhivskih radnika Srbije, tj. i u moje ime, naročito zbog načina svoga delovanja, koji se u nekim slučajevima nesrećno susreće sa manirom vesele Monti Pajton družine, a o čemu će takođe biti reči kasnije. Ovde samo treba napomenuti da se kolektiv Arhiva u kojem sam zaposlen već ranije putem sindikalne organizacije oglasio 23. januara 2025. godine u vezi sa obustavom rada i kroz podršku studentima koji zahtevaju rad institucija kroz striktnu primenu zakona.
O amaterizmu i aljkavosti incijatorke i inicijatora, odnosno prve među potpisanima u već pomenutom Saopštenju rečito govori i činjenica da je objava u kojoj se, pored ostaloga, potpisani zalažu i za „društvo u komе su profеsionalni i stručni intеrеsi, znanjе, čast i odgovornost iznad svakе idеološkе i političkе pripadnosti, iznad svakog finansijskog ili bilo kog drugog ličnog intеrеsa” puštena „u etar” u više navrata, jer nestrpljivi na lajk, nisu mogli da sačekaju da im se jave svi zainteresovani (ali i u upecani u nenadležnu skupinu). Tako su se pojedine kolege naknadno pridružili inicijativi da „ukoliko žele da se pridruže, daju potvrdu viber porukom ili na mejl slobodankasasa@gmail.com”, a da to čak niko nije ni registrovao. Inače, identična mejl adresa je navedena i kao zvanična adresa za komunikaciju, kako na sajtu, tako i na fejsbuk stranici pod imenom Arhivistika, dakle privatan nalog na privatnom sajtu i propratnoj stranici. Osim toga, kao svrhu sajta Arhivistika koji zvanično postoji od februara 2011. godine autorka u impresumu navodi da je to uspostavljanje komunikacije između arhivista u Srbiji i u regionu, kao i da je otvorena za originalne naučne, pregledne i stručne radove, prikaze knjiga, serijskih publikacija, veb sajtova i dr. No, ne lezi vraže, kada se ode na fejsbuk stranicu Arhivistika, tamo u ogromnoj meri preteže nepregledni niz objava prenesenih sa drugih mesta, tj. objavljenih na drugim nalozima i stranicama, dakle tipična kontaminacija i distorzija od kojih smo već svi počeli ozbiljno da se gušimo i teško da dišemo.
Na kraju, moram da istaknem da lično ne mogu previše zameriti koleginicama i kolegama koji nasedaju na ovu vrstu podvale od strane priučenih kolega koji pokušavaju da popune zjapeći prostor neadekvatnim sredstvima. Naime, veoma moguće da bih i sam bio među njima da nisam imao tu sreću da još 2013. godine ugledam praktično plagijat svog rada potpisan od strane Slobodanke Cvetković objavljen u zborniku radova sa naučnog savetovanja u Radencima u Republici Sloveniji, gde je dotična prezentovala rad pod nazivom Web 2.0 alati – Blog i Facebook u službi arhivstike i arhiva. Naime, pored toga što naslov ne odgovara sadržaju rada, koji se zapravo bavi promocijom autorkinog bloga, tj. sajta Arhivstika, uvodni deo koji problematizuje temu je gotovo preuzet iz mog rada Arhivi i ”Web 2.0” okruženje objavljenog u 19. broju časopisu Istorijska baština iz 2010. godine. Autorka koja na naučnom savetovanju prijavljuje rad sa gotovo identičnom temom kao moj prethodno objavljeni rad na koji se u jednoj fusnoti doduše i poziva, trebala bi da zna šta je to originalni naučni rad, odnosno da je to rad koji pruža do tada nepoznate naučne činjenice i saznanja koja predstavljaju doprinos za nauku. Autorka očigledno ima mnogo bolji instinkt za šerovanje tuđih rezultata rada, kao i za predvođenje poziva za peticiju u ”zahtevima za normalno društvo”.
Ovo je bio moj skromni doprinos borbi za pravednije društvo ukazivanjem na ozbiljnu zloupotrebu Arhivističkog društva Srbije od strane pojedinih lica.
Slobodan Mandić, Istorijski arhiv Beograda,
arhivski savetnik