Društvene mreže i ustanove kulture – Istorijski arhiv Beograda
(piše: Slobodan Mandić, viši arhivista)

Pored prioritetnog zadatka prilagođavanja potrebama istraživača, kulturno-prosvetna funkcija ostaje jedna od najznačajnijih delatnosti savremenih arhiva.¹ Međutim, potrebno je nanovo razmotriti propagandnu delatnost baštinskih ustanova kulture u svetlu najnovijeg talasa tehnološke ekspanzije. Dok su ranije arhivisti izlazak iz anonimnosti preduzimali aktivnostima poput propagandnih kampanja, izložbi, obilazaka terena, predavanjima, medijskim nastupima, ovaj segment rada u najvećoj meri danas je neizostavno povezan sa razvojem informaciono-komunikacionih tehnologija. Takođe, ono što je oduvek odlikovalo kulturno-prosvetnu delatnost je karakteristika neprestanog pronalaženja novih oblika rada i usklađivanje sa dostupnim mogućnostima i sredstvima.²

Trend ubrzanog razvoja savremenog sveta pod uticajem novih tehnologija i pomeranje granica eksploatacije interneta pojavom novih web-aplikacija uzrokovali su da se i sama priroda novih medija neprestano menja. Nove tendencije dobile su i svoj odgovarajući izraz u kovanici „Web 2.0”, a suštinski pomak ogleda se u povećanoj interaktivnosti i mogućnosti učestvovanja u kreiranju sadržaja i od strane korisnika informacija i prezentovanih sadržaja. Razne društvene mreže (social networks), zatim servisi za objavljivanje, pregledavanje i razmenu fotografija (Flickr), video zapisa (YouTube), podkastovi (zvučni zapisi predavanja, prezentacija, konferencija, seminara), blogovi, forumi, tagovanje ili folksonomija (mogućnost kategorizacija sadržaja korišćenjem ključnih reči ili tagova) i viki veb sajtovi, RSS fid (funkcija koja omogućava čitanje aktuelnih novosti bez posećivanja mnogobrojnih veb stranica uz pomoć posebnih „čitača“), sve su to zapravo sastavni delovi Web-a 2.0.

Kulturno-prosvetna delatnost i odnos arhiva i javnosti upadljivo postaju neizbežna tema mnogih arhivističkih skupova širom sveta. Prvenstveni razlog za fokusiranje pažnje na delovanje arhivskih institucija u javnom sajber prostoru dolazi od toga što se rapidno povećava broj korisnika koji u potrazi za informacijama koriste nove tehnološke mogućnosti. Iz perspektive korisnika kulturnih dobara, od manje je važnosti da li su izvori saznanja i iskustva pohranjeni u arhivima, bibliotekama ili muzejima, već da ostvare pristup izvorima za koje su zainteresovani i da imaju mogućnost da ih koriste, bez obzira na njihovu vrstu i instituciju u kojoj se čuvaju.

U izveštaju Međunarodnog arhivskog saveta iz 2002. godine ukazano je na to da će arhivi u digitalnom dobu za primarni cilj svoje delatnosti imati potpunu digitalizaciju i onlajn dostupnost arhivskog materijala. Ipak, ulaganje u digitalizaciju za arhive je veoma skup i složen poduhvat koji zahteva dosta vremena. Čak i ako bi arhivi imali neograničen budžet i resurse, ovo bi bio veoma dugotrajan i ambiciozan proces. Stoga bi lakši put vodio korišćenju drugih mogućnosti koje digitalne tehnologije stavljaju arhivima na raspolaganje.

Različite arhivske i druge kulturne institucije širom sveta krenule su sa širokom implementacijom Web 2.0 servisa, pokušavajući da iskoriste njihove brojne prednosti u odnosu na standardne veb prezentacije koje su do nedavno predstavljale osnovni vid komunikacije ovih ustanova sa spoljnim svetom. Time su mnogi arhivi krenuli uspešno da izlaze iz dugogodišnje anonimnosti i da probijaju medijsku barijeru, koja je okruživala ustanove ovog tipa.

Uviđajući da novi internet servisi, poput društvenih mreža, predstavljaju potencijalno veoma značajno sredstvo za povećanje prisutnosti u javnom prostoru i promociju svoje delatnosti, Istorijski arhiv Beograda je od januara 2011. godine u virtuelnom prostoru prisutan i preko fejsbuk stranice, koja je brzo stekla veliki broj poštovalaca.³ Važno je napomenuti da je i ovaj vid širenja aktivnosti arhiva u savremenom okruženju pažljivo unapred razmotren, pre svega uzimajući u obzir teorijske postavke ovog vida delatnosti od strane arhivista iz tehnološki naprednijih zemalja, poput radova američke arhivistkinje Kejt Tajmer (Kate Theimer)⁴, a usled nepostojanja takvih prezentacija od strane arhivskih ustanova u našoj zemlji.

Dosegavši u 2021. godine broj od skoro 25.000 registrovanih korisnika, fejsbuk stranica Istorijskog arhiva Beograda se svrstava među najuspešnije prezentacije evropskih arhivskih ustanova u okvirima te društvene mreže (fejsbuk stranica Nacionalnog arhiva Francuske istovremeno ima 24.500 pratilaca, a stranica Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva nešto preko 106.000 pratilaca).

Fejsbuk prezentaciju arhiva održava nekoliko zaposlenih, a tu se na svakodnevnom nivou objavljuju različite informacije i zanimljivosti iz prošlosti, najviše vezane za Beograd i arhivsku građu koja se u Arhivu čuva. Ovaj vid prezentacije arhiva pokazao se kao veoma prikladan i uspešan. Potrebno je ukazati i da materijal objavljen preko zvaničnih internet prezentacija i prezentacija projekata uveliko ostaje neiskorišćen ukoliko nije podržan postovima na društvenim mrežama. Pored svakodnevnog povećanja virtuelnog auditorijuma i animiranja publike kroz objavljivanje starih fotografija, podataka o arhivskim fondovima, građi i izdanjima, rubrike Dogodilo se na današnji dan, tekućim aktivnostima i dr, za očekivati je da će na ovaj način promovisana arhivska delatnost i bogati fondovi arhiva zainteresovati širi krug ljudi, naročito mlađih generacija, i pobuditi u njima radoznalost za korišćenjem arhivske građe, ali i probuditi svest o značaju i neophodnosti njenog čuvanja.⁵

Nakon uspešnog eksperimenta sa fejsbuk stranicom, usledilo je otvaranje naloga i i pokretanje aktivnosti i na drugim društvenim mrežama: aktiviranje servisa za objavljivanje, pregledavanje i razmenu fotografija (Flickr, septembar 2012), videozapisa (Youtube kanal, maj 2014), uspostavljenje saradnje sa Vikimedijom Srbije (2016)⁶, pokretanje naloga na društvenoj mreži tviter (septembra 2018. godine). Sve ove aktivnosti zajedno su rezultirale mnogo većim prisustvom Istorijskog arhiva Beograda u javnosti i približavanja arhivskog blaga poverenog na čuvanje Arhivu širem krugu korisnika.

Zaposleni u ustanovama kulture neminovno moraju računati na ogroman potencijal društvenih mreža u okviru propagandne delatnosti. Naročito treba skrenuti pažnju na brojne slučajeve zanemarivanja, ili pogrešnog i neadekvatnog korišćenja ovih alata. Često je uzrok tome i neplaniranje vremena i troškova potrebnih za obavljanje ovih poslova od strane lica koja osmišljavaju i razrađuju pojedine projekte u vezi sa prezentacijom digitalnih sadržaja. Stoga se mogu pronaći slučajevi dobro osmišljenih i dizajniranih web portala i platformi, koje sadrže značajan i potencijalno veoma koristan materijal, ali koji na žalost ne pronalazi lako put do publike i korisnika.

Od brojnih slučajeva pozitivne prakse implementacije društvenih mreža u projekte iz digitalne humanistike u svetu pomenimo nasumično izabran primer projekta Italijanska paleografija na čijem Web sajtu je prezentovano 102 italijanska dokumenta i rukopisa iz perioda od 1300. do 1700. god. sa alatima za dešifrovanje teksta i drugim propratnim sadržajima. U autorskom timu projekta je i urednica Izabela Manji (Isabella Magni, Rutgers University), pored ostalog zadužena i za koordinaciju poslova na društvenim mrežama.⁷