Nastanak prvih razglednica vezuje se za Parisku izložbu 1889. godine, na kojoj je bio predstavljen Ajfelov toranj. Domaća, ali i strana literatura pominje ime geodetskog oficira Petra Manojlovića, koji je 6/17 maja 1871, god. iz Beča poslao u Sombor prvu štampanu razglednicu. Međutim, razglednice su privatna inicijativa i njihova pojava nije vezana za određen datum, niti za zvaničnu odluku državnih organa. Podatak ko je dizajnirao, odštampao i poslao prvu razglednicu ostao je sporan do danas.
Prve razglednice u Srbiji nastale su 1895. godine, kada ih je objavila knjižara Velimira Valožića u Beogradu, sa motivima Pogled na Kalemegdan sa Save, Pozorište i novi konak. Srpski fotograf Milan Jovanović (Vršac, 1863 – Beograd, 1944) zaslužan je za najvrednije serije beogradskih razglednica. Međutim, za prvu pionirsku (najstrariju) beogradsku razglednicu ipak možemo uzeti onu sa motivom nekadašnjeg hotela Žirovni venac, a koja je do sada u nekoliko navrata viđana na stranim aukcijama. Jedna, ako ne i najstarija od njih je putovala 29. aprila 1890. godine iz Beograda za Beč i ona se nalazi u privatnoj zbirci Borisa Belingara (Kasina). Takve razglednice su se štampale i u Evropi u drugoj polovini XIX veka, a jedna od njihovih karakteristika je mali deo koji zauzima crtež na aversnoj strani razglednice.
Posle Prvog svetskog rata razglednice izdaje veliki broj izdavača, neki od ranijih nastavljaju sa radom, ali se pojavljuju i novi. Neki od izdavača iz tog perioda su knjižare Mite Stajića, Gece Kona, Rajkovića i Ćukovića. Među prvim firmama koje su izdavale serije razglednica od 1919. do 1929. godine su „Lj. Paler”, Umetnička galerija Beograd, Aero-klub SHS, „Grafija”. Na razglednicama raznih izdavača javljaju se snimci Beograda iz aviona. I dalje dominiraju objekti, pogled na grad sa reke, Beogradska tvrđava, kao i prostorne celine.
O dosta lošem stanju u domaćoj arhivskoj struci uglavnom je manje poznato široj javnosti. Pored nekoliko napisa u medijima u vezi sa donošenjem zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti i njegovoj primeni, zatim sporadičnih informacija o velikom obimu nesređenosti arhivske građe (što je ujedno i glavna prepreka ka svim dugoročno posmatrano strategijama i projektima digitalizacije), te izveštaja sa događaja i izložbi uglavnom protokalarnog karaktera, veće prisustvo arhivskih tema u javnoj sferi uglavnom je omogućeno stihijskim objavama na društvenim mrežama od strane zaposlenih u arhivskim ustanovama. Oni, kao i ostali građani zainteresovani za prikupljanje i korišćenje pisanih i drugih izvora iz prošlosti i razvitak arhivistike i arhivske službe u Republici Srbiji imaju mogućnost delovanja preko Arhivističkog društva Srbije, koga predstavljaju i zastupaju predsednik društva i sekretar, a o čijem delovanju šira javnost može da se informiše na prvom mestu putem veb sajta Udruženja. Prema dostupnim informacijama, za izradu sajta i njegovo ažuriranje je zadužena Slobodanka Cvetković iz Istorijskog arhiva Požarevac, a kao članovi uredništva sajta su još navedeni i Zorica Netaj (Istorijski arhiv Beograda) i Mirjana Dimitrijević (IA Leskovac). Urednica Slobodanka Cvetković sajta je takođe stručnoj javnosti poznata i kao osnivač i urednik veb sajta i fejsbuk stranice Arhivistika. Upravo u činjenici da ista osoba uređuje i vodi veb prezentaciju zvaničnog Udruženja arhivskih radnika Srbije je sadržana i mogućnost zabune i zloupotrebe, koja se očigledno dogodila i u pozivu na potpisivanje Saopštenja vezanog za iskazivanje podrške „pojedninih arhivskih radnika” zahtevima za „normalno društvo”, a koju sam primio preko vajber poruke u petak 7. februara 2025. godine. Naime, privatni sajt i fejsbuk stranica nemaju apsolutno nikakvu nadležnost niti pravo da se oglašavaju u ime arhivskih radnika Srbije, tj. i u moje ime, naročito zbog načina svoga delovanja, koji se u nekim slučajevima nesrećno susreće sa manirom vesele Monti Pajton družine, a o čemu će takođe biti reči kasnije. Ovde samo treba napomenuti da se kolektiv Arhiva u kojem sam zaposlen već ranije putem sindikalne organizacije oglasio 23. januara 2025. godine u vezi sa obustavom rada i kroz podršku studentima koji zahtevaju rad institucija kroz striktnu primenu zakona.
O amaterizmu i aljkavosti incijatorke i inicijatora, odnosno prve među potpisanima u već pomenutom Saopštenju rečito govori i činjenica da je objava u kojoj se, pored ostaloga, potpisani zalažu i za „društvo u komе su profеsionalni i stručni intеrеsi, znanjе, čast i odgovornost iznad svakе idеološkе i političkе pripadnosti, iznad svakog finansijskog ili bilo kog drugog ličnog intеrеsa” puštena „u etar” u više navrata, jer nestrpljivi na lajk, nisu mogli da sačekaju da im se jave svi zainteresovani (ali i u upecani u nenadležnu skupinu). Tako su se pojedine kolege naknadno pridružili inicijativi da „ukoliko žele da se pridruže, daju potvrdu viber porukom ili na mejl slobodankasasa@gmail.com”, a da to čak niko nije ni registrovao. Inače, identična mejl adresa je navedena i kao zvanična adresa za komunikaciju, kako na sajtu, tako i na fejsbuk stranici pod imenom Arhivistika, dakle privatan nalog na privatnom sajtu i propratnoj stranici. Osim toga, kao svrhu sajta Arhivistika koji zvanično postoji od februara 2011. godine autorka u impresumu navodi da je to uspostavljanje komunikacije između arhivista u Srbiji i u regionu, kao i da je otvorena za originalne naučne, pregledne i stručne radove, prikaze knjiga, serijskih publikacija, veb sajtova i dr. No, ne lezi vraže, kada se ode na fejsbuk stranicu Arhivistika, tamo u ogromnoj meri preteže nepregledni niz objava prenesenih sa drugih mesta, tj. objavljenih na drugim nalozima i stranicama, dakle tipična kontaminacija i distorzija od kojih smo već svi počeli ozbiljno da se gušimo i teško da dišemo.
Na kraju, moram da istaknem da lično ne mogu previše zameriti koleginicama i kolegama koji nasedaju na ovu vrstu podvale od strane priučenih kolega koji pokušavaju da popune zjapeći prostor neadekvatnim sredstvima. Naime, veoma moguće da bih i sam bio među njima da nisam imao tu sreću da još 2013. godine ugledam praktično plagijat svog rada potpisan od strane Slobodanke Cvetković objavljen u zborniku radova sa naučnog savetovanja u Radencima u Republici Sloveniji, gde je dotična prezentovala rad pod nazivom Web 2.0 alati – Blog i Facebook u službi arhivstike i arhiva. Naime, pored toga što naslov ne odgovara sadržaju rada, koji se zapravo bavi promocijom autorkinog bloga, tj. sajta Arhivstika, uvodni deo koji problematizuje temu je gotovo preuzet iz mog rada Arhivi i ”Web 2.0” okruženjeobjavljenog u 19. broju časopisuIstorijska baština iz 2010. godine. Autorka koja na naučnom savetovanju prijavljuje rad sa gotovo identičnom temom kao moj prethodno objavljeni rad na koji se u jednoj fusnoti doduše i poziva, trebala bi da zna šta je to originalni naučni rad, odnosno da je to rad koji pruža do tada nepoznate naučne činjenice i saznanja koja predstavljaju doprinos za nauku. Autorka očigledno ima mnogo bolji instinkt za šerovanje tuđih rezultata rada, kao i za predvođenje poziva za peticiju u ”zahtevima za normalno društvo”.
Ovo je bio moj skromni doprinos borbi za pravednije društvo ukazivanjem na ozbiljnu zloupotrebu Arhivističkog društva Srbije od strane pojedinih lica.
Истраживање историјата виле Катарине Касидолац је подржала амбасада Краљевине Норвешке у Београду
О аутору архитекти: Владислав Владисављевић је рођен 1905. године у Београду. Основну и средњу школу је похађао у Београду и Нишу. Потом, одлази у Француску где на Лицеју де Нис (Liceu de Nice) завршава четири разреда гимназије. Матурирао је 1923. године у Београду. Дипломирао је 1930. године на београдском Техничком факултету. У периоду 1931-1932. године борави у Немачкој, где код професора Бруна Паула (Bruno Paul, 1874, Seifhennersdorf, Germany – 1968, Berlin, Germany) сарађује на пројектовању и уређењу грађевина и ентеријера. Вративши се у Београд, најпре ради у предузећу „Лабор“, а по положеном државном испиту, 1933. године започиње самосталан креативни рад на пројектовању објеката од којих издвајамо реализације: Кућа браће Владисављевић, Господар Јевремова 57 (1936), стамбена зграда за ренту Јелице Штеклин Рош у Бирчаниновој улици 28б, (1938), стамбена зграда за ренту Данила Николића у Будимској улици 5 (1935) и Цвијићевој улици бр. 125 (1940), зграда Спасићеве задужбине у Кнез Михајловом улици 19 (1939). Од породичних вила које се граде у елитним резиденцијалним зонама Београда, Дедиње и Сењак, издвајамо поред Виле Кaсидолац и кућу Јеле Бајлони у Ужичкој улици 20 (1932), кућу Божане Бајлони у улици Сање Живановића 12, кућу Ане Божовић у улици Сање Живановића 14 (1937) као и кућу Милорада Дивјака у булевару Мира 27 (1939). Владисављевић је такође пројектовао и кућу Николе и Владислава Пашића (синови Катарине Касидолац из првог брака са Радом Пашићем) у Крунској 10 (1937).
Утицаји на архитектуру аутора – од сунца Медитерана до осећаја „Краљевског“
Већ у периоду школовања, архитект Владислав Владисављевић боравио је у медитеранској Ници где је имао прилику видети отменост, једноставност приморске архитектуре, складне силуете кровова и фасада поднебља овог лучког и туристичког града, али првенствено монденског сјаја европске класе која се еманциповала у првим годинама после Првог светског рата. Увек тражећи нове инспирације, усавршавање и студирање архитектуре разних поднебља и култура, биле су мотив за путовање у Италију, Француску, Шпанију, Немачку, Грчку, Турску. Од античких, средњовековних наслеђа градова и споменика архитектуре и урбанизма, декоративних елемената и ентеријера до модернистичких схватања обликовања фасаде и функционалне организације простора, архитект Владисављевић је рефлектовао ово искуство у свом ауторском изразу, првенствено на врло смелој комбинацији утицаја епоха антике, ренесансе, готике и викторијанске градске архитектуре са модернизмом „белих“ чистих површина. У временском и културном контексту, период пројектовања и градње вила подударао се и са појавом и феноменом џез музике, плеса, звучног филма и првог таласа холивудског гламура, европске аванграде, уметничких окупљања, изложби, тако да су ови фини уметнички тонови уткани у отменост стамбене архитектуре аутора.
Kонструкција и инжењерски аспект градње виле Касидолац
Вила Катарине Касидолац, Толстојева 15, око 1938, Музеј града Београда
Конструктивне карактеристике објекта веома су специфичне и иновативне у одређеним елементима архитектонског инжењерства. Вила је фундирана на бетонским темељима тзв. темељним бетонским тракама испод носећих зидова од опеке ширине 38 цм што је била пракса зидања у смислу димензија опеке у том периоду. Зидови приземља и спрата су рађени у цементном малтеру (статички и сеизмички стабилнијем, док су подрум и помоћни делови куће урађени у продужном или кречном малтеру). Да би се добила илустративна и живописна пластика фасаде, урађена је традиционалним грубим набацивањем продужног малтера у фракцији са крупнијим каменим гранулатом. Након тога урађено је кречење фасаде да би се потом по идеји архитекте приступило апликацијама грубим ломљеним каменим елементима (по угловима зграде) чиме се добила жељена рустичност фасаде и камена, посебно да би се уклопила са јаким потпорним каменим зидовима ограде саме катастарске парцеле. Највећа иновација у инжењерском смислу је употреба армирано бетонског међуспратног носећег система „Хербст“ који је по статичком прорачуну омогућио веће распоне, а који је био постављен између позиција армирано бетонских греда и подвлака над носећим елемeнтима (зидовима). Ентеријерска обрада унутрашњих зидова у приземљу рађени су пo традиционалном начину Калће Векио (итал. Calce Vecchio) кога карактерише тзв. грубо наношење малтера, док су на спратовима малтерисани глатко. Столарија, дакле прозори и врата су урађени од храстовине у природној боји дрвета. Подна обрада у холовима је од камена, у трпезарији од фино сложене орнаментисане опеке, док су у кухињама, купатилима и тоалетима са мокрим чворовима урађена керамика. Завршна обрада главних степеница хола су обложене природним каменом, а помоћна степеништа од вештачког камена. Кровна конструкција је урађена од тесане дрвене грађе, а кровни покривач је типа: ћерамида. Решеткасти елементи од кованог гвожђа су декоративног карактера.
О Вили Катарине и Драгомира Касидолац
Најсликовитији пример фузије архитектонских стилова и елемената фасадне обраде и функционалне просторне организације модернизма налазимо у вили Касидолац у Толстојевој улици, која је према одобреном плану од 23. октобра 1937. године, зидана од 10. новембра 1937, а довршена 26. октобра 1938. године.1 Клијент је био министар Драгомир Касидолац (1888-1939)2 и његова супруга Катарина (1894-1994)3, што је веома битно са обзиром на дипломатску активност клијента који је боравио у периоду 1937-1939. на месту амбасадара Краљевине Југославије у Уједињеном Краљевству. Ова политичка конекција са енглеском културом рефлектована је и на организацију куће ословивши у оригиналној пројектној документацији раскошни салон као „Living room“, двоетажни, слободни простор ентеријера као примарни део разуђене групације функционалних зона резиденцијалне виле.
Сваки сегмент оригиналне пројектне документације је дат на засебном листу. Тако се на једном листу налази основа подрума, чији садржај су, између осталог, чинили и подрум за вино, остава за намирнице и котларница.4
У зони приземља су смештене поред Living room-а, господинова соба која је уједно имала и функцију радне собе. Салон и трпезарија поседују директан излаз у патио, односно на терасу, који је дефинисан аркадним тремом. Степениште са декоративном оградом из дневне собе води на галерију, која омогућава да дневна соба добије двоструку висину, чиме се истиче сугестивност ентеријера. Простори приватних просторија се деле на одвојене зоне спаваћих соба за децу и одвојених спаваћих соба за господина и госпођу Касидолац које представљају специфичност зоне комфора и интиме карактеристичне за више класе европског и викторијанског џет сета. Боравак у Уједињеном Краљавству могао је допринети овој социолошкој посебности у просторној организацији резиденције.
ИАБ, ОГБ, ТД
Архитектонски обликовни концепт се заснива на идеји рустичности и декоративности стилских елемената, готике и романике и византијске уметности: третман прозорских отвора, стубова са украшеним капителима на флоралним мотивима, употреба природног камена као материјала на фасадама примењени су на стилским постулатима модернизма, у првом реду белим чистим фасадним површинама на којима аутор уводи елементе приморске архитектуре (дрвене шкуре, сенила, зеленило) Имплементација појединачних архитектонских елемената средњовековне архитектуре кући даје романтичарски, али и монденски, гламурозни контекст грађанске класе 30-их година XX века. Сведена декоративна пластика је у највећем делу концентрисана у зони отвора. Специфичан архитектонски елемент уређења дворишта представљају камене зид-ограде, фонтана и наткривени правоугаони патио (летњиковац – трем) на колонади стубова као директној реминисценцији на средњовековне манастирске клаустре и архитектуру перистила у грађанским вилама античког Рима. Уосталом, грациозност викторијанских енглеских кућа, лепршавост тосканских сеоских и медитеранских вила рафинисано су увезани са домаћом етно традицијом Балкана.
Стицајем околности ни Драгомир ни Катарина Касидолац неће имати прилике да користе ову грађевину за свој животни простор. Драгомир је преминуо након кратке и изненадне болести 13. јуна 1939. у Швајцарској, где је премештен пред смрт након вршења дипломатске службе у Лондону. Катарина Касидолац са синовима из претходног брака, Владиславом и Николом Пашићем, прелази у кућу у Крунској 10, коју је такође пројектовао архитекта Владимир Владисављевић за Драгомира Касидолца, односно за синове Катарине Касидолац. Зграда у Крунској 10 је грађена и довршена истовремено са вилом у Толстојевој 15, током 1937, и 1938. године. У овој кући у Крунској улици Катарина Касидолац ће живети скромно и повучено дуги низ година након завршетка Другог светског рата. Умрла је у стотој години 1994. године. Након смрти Драгомира Касидолца, према сачуваној архивској грађи у Архиву Југославије5, Катарина Касидолац је вилу у Толстојевој 15 издавала у закуп „искључиво страним амбасадама”, а познато је и по којој цени. На дан 1. септембра 1939. године зграда је издавана у закуп за суму од 96.000 динара годишње, односно 8.000 месечно.6 Према податку из телефонског именика Београда за 1941. годину, у вили је те године било смештено бразилско посланство. Треба рећи да постоје индиције да је Катарина Касидолац објекат пре рата издавала и другим амбасадама (АЈ, 180, К3. Председник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ Александар Вучо, Отсеку за станове ИНО Београда са бр. 301, од 2. VIII 1946).
Трагове тешких и турбулетних година у Београду за време нацистичке окупације током Другог светског рата наилазимо и у вези са судбином виле Касидолац. Познато је да су током окупације припадници немачке полиције безбедности, одељење VI (BdS – Gestapo) становали у појединим вилама на Дедињу. Међутим, не можемо са сигурношћу тврдити да ли је и ко од припадника разних служби немачке војске боравио у вили. Оно што поуздано знамо је да ће Генерал Франц Нохјаузен, генерални опуномоћеник за привреду на територији Србије, из виле на Топчидерском брду отуђити низ скупоцених предмета за потребе опремања свога дворца у Банату у Српској Црњи, а нешто је пренео и у вилу инжењера Александра Ацовића у Румунској улици, у којој је једно време боравио. Према изјави Катарине Касидолац датој после рата, Нојхаузен је са својом супругом из виле у Толстојевој 15, у дворац у Српској Црњи однео осам персијских тепиха који су имали ушивена имена Катарине Касидолац, затим орман-библиотеку, скупоцене слике, други намештај и покућство.7
Док ће се несталим скупоценостима из виле у Толстојевој улици Катарина Касидолац бавити након ослобођења, за време окупације, коју је провела у Крунској улици, она је попут многих других суграђана време проводила у страху за животе своје деце, синова Николе и Владислава. Тако је на саслушању у одељењу Специјалне полиције 13. априла 1943. године затичемо како извештава окупационе власти о њиховом нестанку. Наиме, том приликом изјављује како се старији син Никола пред Божић претходне године није вратио кући са пословног пута за фирму „Шел” у унутрашњост, већ се само јавио картом неколико дана након напуштања Неготина, у којој је мајци поручио да буде храбра, јер се он неће враћати и да је са својом канцеларијом већ све уредио. Две године млађи син, двадесетдвогодишњи Владислав, 31. марта 1943. такође је без најаве нестао након што је провео уобичајени радни дан у канцеларији „Бор” у палати Риунион. Катарина том приликом изјављује да о нестанку синова није раније известила јер се надала њиховом повратку.8 Из каснијих изјава Николе Пашића млађег сазнајемо да су синови Катарине Касидолац по окупацији приступили обавештајној служби Драже Михаиловића, а да су на тавану куће у Крунској улици правили тајне радио станице.9
После ослобођења Београда у Другом светском рату од стране јединица Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије октобра 1944. године, у вили у Толстојевој улици су током 1945. и 1946. године становали чиновници совјетског и руског филмског студија „Мосфилм”, једног од највећих филмских студија у то време. Они су овде боравили током реализације подухвата снимања првог играног филма о тек завршеном рату у Југославији. Био је то играни филм У планинама Југославије (В горах Югославии), кога је режирао Абрам Ром, према сценарију Георги Мдиванија. Забележено је да је руској екипи тада био прикључен и велики број позоришних уметника из Југославије, да би учили филмски занат. Овај филм касније није радо помињан, јер његовим политичким аспектом и околностима које су пратиле његово снимање југословенски комунисти нису били задовољни. Совјетска филмска екипа је напустила вилу након девет месевци боравка у њој, јула 1946. године. Према сачуваној архивској грађи, „Мосфилм” је плаћао закупнину у висини половине износа који је плаћан за закуп виле 1939. године, односно 4.000 динара месечно.
Након одласка совјетске филмске екипе, у зграду су усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ и то пре него што је зграда формално била додељена овом Комитету. Тада су у зграду усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине са породицама: Мирко Лукавац, Франце Бренк и Мони Финци. Међутим, они су после неколико месеци исељени јер је ту 3. априла 1947. почела са радом Висока школа за филмску глуму и режију при Комитету за кинематографију ФНРЈ и интернат за њене полазнике. Уз сагласност власнице Катарине Касидолац, 10 априла 1947. год. издата је дозвола за дозиђивање зграде-пројекционе кабине за филмове. Замишљено је да се ту повремено приказују филмови за потребе наставног рада Државне школе за филмске редитеље и глумце.10 У архивској грађи сачувано је сведочанство Катарине Касидолац према коме су, након што је зграду преузео Комитет за филм ФНРЈ, на објекту услед непажње наступила оштећења инсталација.
Уочи усељења школе са интернатом за југословенске глумце Комитета за кинематографију, на пролеће 1947. зграда је реновирана и оспособљавана за нову функцију, купован је инвентар за учионице и интернат, по наруџбини су израђиване клупе, столови и катедре. Столарске радове су обављале приватне фирме „Одбрана” (Поповић и Шутак) и „Београд”, а такође и радионице „Звезда филма”. Том приликом је одређена и комисија за преглед зграде, са задатком да означи потребну поправку на терет сопственика. Утврђено је да је у вили потребно обавити зидарске радове, оправку столарије, браварски посао, стаклорезачке и молерске радове, обновити инсталације осветљења, сређивање водовода и канализације, као и система за централно грејање. Поводом утврђених оштећења обавезним за оправку, Катарина Касидолац је уложила жалбу Министарству грађевина НР Србије, уз образложење да њена зграда није претрпела никакава оштећења која би по важећем закону била неопходна за санацију, као и да би довођење централног грејања у исправно стање непотребно оптеретило власницу огромном сумом новца, као и да би она радије поставила пећи уместо поправке. У вези са тим она нарочито истиче да у доба опште оскудице и пропагирања штедње и скромности не стоји извештај комисије о неопходности крајње луксузних радова, који се не могу третирати као нужне оправке. Можда се иза овог извештаја одређене комисије која је наложила радове делом и на терет власнице виле, заправо крила намера нових власти да Катарину Касидолац оптерете издатком која она не би могла да поднесе. Сачувана архивска грађа сведочи да се она свим правним средствима борила да до тога не дође.
Стављање на располагање престижног објекта виле Катарине Касидолац на Дедињу за потребе Високе филмске школе, указује и на значај који су нове власти придавале кинематографији. За локацију је одабран објекат на проверено безбедном месту, у непосредној близини структура власти. За првог директора школе је постављен Вјекослав Афрић, познати југословенски позоришни уметник, који је непосредно уочи постављења на ову функцију (формално 1. маја 1947) завршио редитељски посао на филму Славица – првом играном филму југословенске послератне кинематографије, чија је премијера била управо тих дана. За предаваче општих предмета били су постављени најпознатији југословенски стручњаци за поједине области, што је слушаоцима обезбеђивало наставу на највишем нивоу. Поред тога, забележено је да су предавања по некада држали и инострани стручњаци, попут гостовања познатог холандског филмског редитења Јорис Ивенса, 10. маја 1947. године, када су студенти поред предавања могли да погледају и његов филм Индонезија зове (Indonesia Calling, 1946).
У првој уписаној генерацији Класе 1947. Високе филмске школе било је уписано око 50 студената. Настава је трајала две године, а колективни живот у интернату је организовала и њиме управљала Маргита Предић-Нушић11, омиљена тетка Гита, иначе кћерка знаменитог српског комедиографа и књижевника Бранислава Нушића. Домар зграде је био енергични Спасоје Веселић, нешто раније демобилисани водник Југословенске народне армије. Од особља ту су још боравили и неколико куварица и спремачица. Студенти су живели у неколико адаптираних спаваоница са већим, или мањем бројем кревета. Женске собе су биле одвојене, у посебном крилу зграде на првом спрату, у некадашњим собама за послугу. На другом спрату су боравили мушкарци, а уместо цвећа и слика њихов простор је био украшен мачевима, лоптама за фудбал и бокс.12 Центар интернатског живота је била заједничка трпезарија, где су заједно са студентима понекад ручавали и поједини наставници. Иако је у интернату била обезбеђена исхрана за све студенте, предузимљива Тетка Гита на разне начине је успевала да обезбеди и додатне намирнице.
Лепа Крагујевић испред Високе филмске школе 1947. године, Легат породице Крагујевић, ИАБ
У великом холу зграде студенти су скоро сваке вечери гледали филмове. Овај хол је иначе служио као учионица за заједничке предмете и вежбаоница за студенте глуме и режије. Приказивани филмови су набављани преко Комитета за кинематографију, а известан број филмских копија је чуван у самој Школи, у таванској кули зграде. Одмах уз хол се налазила пројекциона кабина, наменски дозидана 1947. године. Поред приказивања филмова, у холу су такође највећим делом снимане и студентске вежбе, а ту су одржаване и ван школе популарне студентске приредбе. На те догађаје су, поред личних гостију студената и професора, често долазили и функционери Комитета за кинематографију на челу са предсеником Александром Вучом.
Висока филмска школа је у вили Катарине Касидолац била смештена од почетка априла 1947. па све до јесени 1950. године, када је зграду у Толстојевој 15 Комитет за кинематографију ФНРЈ морао да уступи другој државној установи, док је Школа пресељена у центар града, у Сремску улицу бр. 6 (данас Зелени венац 2). Тада су у новододељене просторије унети столови и столице из Толстојеве 15, као и још неки намештај и опрема. Према непровереним тврдњама, на одлуку о исељењу школе са Дедиња је утицала и учестала ларма и бука у овом иначе веома мирном крају града. Недуго након исељења из виле Катарине Касидолац, Висока филмска школа престаје са радом као самостална високошколска установа, а уписани студенти од 1. јануара 1951. године настављају школовање у оквиру Академије за позоришну уметност у Београду.
Час наш језик, Dejan Kosanović, Visoka filmska škola u Beogradu 1946–1950, Beograd 2007.
Након две деценије живота виле Катарине Касидолац, која је стицајем околности издавана за коришћење од самог почетка завршетка радова на објекту, прво страним амбасадима, а након завршетка Другог светског рата различитим државним установама, дана 6. октобра 1958. године кућа из руку Катарине Касидолац прелази у власништво Краљевине Норвешке. Наиме, на основу расположиве документације која се чува у збирци исправа Републичког геодетског завода Републике Србије13, односно катастра непокретности, сазнајемо да је Уговором о купопродаји од 6. октобра 1958. године Катарина Касидолац своје непокретно имање, кућу у Толстојевој 15 (данас 19), са кућиштем и двориштем, површине од 3725 m², продала Краљевини Норвешкој за износ од 30 милиона динара. Као купац од стране Краљевине Норвешке је потписан Dag Bryn, опуномоћени амбасадор Краљевине Норвешке у ФНРЈ, а његов заступник је био адвокат Драгомир Н. Перић из Београда. Занимљиво је уочити да је у документацији катастра непокретности видљиво и постојање заложног права на земљиште од стране Државне инвестиционе банке у Београду 1947. године, као и брисање заложног права од 24. септембра 1958. године, дакле уочи продаје имања Краљевини Норвешкој од стране Катарине Касидолац. Подсетимо се, ово заложно право се јавило 1947. године услед наметнутих радова на санацији оштећења, а због чега се Катарина Касидолац жалила надлежном Министарству грађевина НР Србије.
* * *
Судбина виле Касидолац која је постала предмет пљачке од стране нациста у окупираном Београду у Другом светском рату, као и интенција да се реконструише и претвори у седиште Високе филмске школе у новој социјалистичкој Југославији живописно, готово попут холивудске звезде говори о њеној архитектонској вредности и брилијантној историји куће која се потпуно афирмисала поставши 1958. власништво норвешке државе, да би у другој половини 1960-их постaла резиденција амбасадора Краљевине Норвешке у Југославији, потом у Србији. Овим путем, вила је добила нову важну улогу, постала је „простор“ конекције двају пријатељских народа, културне, привредне и друштвено-политичке сарадње Норвешке и Србије.
Извори:
Архив Југославије
Историјски архив Београда
Републички геодетски завод РС / Катастар Непокретности
Штампа
Оштинске новине
Време
Борба
Политика
Литература:
Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 87-114.
Гашић, Р., „Касидолац, Драгомир, Ж.”, у: Српски биографски речник 4, И-КА, Нови Сад, 2009,
Kosanović, Dejan, Visoka filmska škola u Beogradu 1946–1950, Beograd 2007.
Милетић-Абрамовић, Љиљана, Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000, Београд 2002.
Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Београд 2012.
Документација о изградњи ове куће је сачувана у Историјском архиву Београда (ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937). Пројекти, које је архитекта Владисављевић потписао 11. августа 1937. године, рађени су на седам листова у размери 1:100 и насловљени са План за нову зграду гђе. Катари не Драгомира Касидолац – министра на страни угао Толстојеве и Нове улице, п. бр. 218.↩︎
Драгомир Касидолац (Крагујевац, 11. јун 1888- Лозана, 13. јун 1939). Био је син Живка Касидолца, школованог официра (артиљеријско-технички пуковник), који је 1894. обављао дужност управитеља-градоначелника Београда, а био је и ађутант Александра Обреновића и носилац француског ордена легије части. Драгомир Касидолац, који је дипломирао права у Француској 1910. године, дипломатску каријеру почиње већ током Првог светског рата, у којем такође учествује и као активни војник, а из рата излази са чином артиљеријског потпоручника. Крајем Првог светског рата, јула 1918. он је аташе, а потом и секретар посланства у Риму, а затим и секретар југословенске делегације на конференцији мира у Женеви. Године 1920. је секретар посланства у Паризу, додељен комисији за репарације. од 1922. до 1925. ради као шеф бироа за репарације југословенске делегације. Након тога је у Београду, на месту саветника у Министарству спољених послова, а потом саветник посланства у Софији (1926) и Тирани (1927). Поново је у Београду 1929. год, када је додељен на рад министру председнику у секцији за Балкан и Италију, а 1930. је именован за саветника посланства у Анкари. Као саветник прве класе одлази у Рим 1933. године, а одатле је 1935. постављен за опуномоћеног министра у Бриселу, посланика у Букурешту (1936), а затим у Лондону (1937), одакле је пред саму смрт премештен у Берн у Швајцарској. Видети: Р. Гашић, „Касидолац, Драгомир, Ж.”, у: Српски биографски речник 4, И-КА, Нови Сад, 2009, стр. 886-887. ↩︎
Катарина Бебека Касидолац, рођ. Зотос (Атина, 25. XI 1894 – Београд, 1994). Пре брака са Драгомиром Касидолцем, Катарина је була удата за Рада Пашића (сина политичара Николе Пашића), са којим је имала синове Николу (1918-2015) и Владислава (1920-1978). ↩︎
Видети: Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 102-103. ↩︎
Процењена вредност зграде ”из дворишта” према пројектоној документацији Општине града Београда у тренутку завршетка радова, октобра 1938. године износи 940.000 динара, ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937-4. ↩︎
Audio i foto arhiv Simić, „Nikola Pašić unuk, životopis”, Gosti sajta, <https://tinyurl.com/yhsa5e6w> (27. IV 2024); Миломир Никетић, „Какав деда – такав унук”, Политика, 24.12.2006, <https://tinyurl.com/4v525nbj> (27. XII 2024). По одласку из Београда фебруара 1942. године, Никола Пашић наводи да је боравио „на терену” као члан штаба Југословенске равногорске омладине, а потом је 29. септембра 1943. заточен у Бањичком логору, одакле је успео да побегне 6. октобра 1943. ИАБ, УГБ, КБЛ, књига 8, 17198. ↩︎
Сачуван је и технички опис радова из марта 1947. године, који садржи податке да ће кабина бити озидана у опеци у кречном малтеру, имаће таваницу од армираног бетона (систем Хербст), а плафон од рабица у продуженом цемент малтеру. Под ће бити несагорив – бетонски или од ксилолита, степенице од бетона, улазна врата гвоздена. Кабина ће бити малтерисана продуженим цемент малтером, а кровни прекривач зреп или лим. ↩︎
Маргита Предић-Нушић (1896-1970) је била српска ликовна уметница и делатница у култури. Поред осталога, основала је и прво дечје позориште у Београду, позориште Рода 1937. године, а затим и позориште Бошко Буха 1950. год. ↩︎
„У школи за филмску уметност: Један час међу будућим филмским глумцима и режисерима”, у: Борба, среда 28. мај 1947, стр. 5. ↩︎
Републички геодетски завод Републике Србије – Катастар непокретности, Збирка исправа, ДН-4343/58. ↩︎
Registracija beogradskih Jevreja prvih dana okupacije u aprilu 1941. godine, Bundesarhiv
Pošto su likvidirali muškarcе u logoru Topovskе šupе, u Jеvrеjski logor Zеmun odvеdеnе su prvе jеvrеjskе i romskе porodicе, uglavnom žеnе, dеca i starci. U logoru je od početka decembra 1941. zatočeno oko 6.400 Jevreja i oko 600 Roma, većinom žena i dece. Od ovog broja život je izgubilo oko 6.320 zatočenika.
Logorom na Bеogradskom sajmu jе upravljao Gеstapo, a bio jе pod komandom SS oficira (uprkos tomе što sе formalno nalazio na tеritoriji Nеzavisnе Državе Hrvatskе). Logor jе bio poznat pod imеnom Judenlager Semlin, ili logor Sajmištе.
Krajеm marta 1942, posеbno vozilo, gasni kamion markе Zaurеr, konstruisano u Nеmačkoj i namеnjеno masovnim ubistvima, dovеzli su u Bеograd dva oficira Vilhеlm Gеc i Ervin Majеr.
Nеmačka policija uhapsila jе 18. marta svе doktorе i pacijеntе iz Jеvrеjskе bolnicе u Ulici Visokog Stеvana (današnja zgrada Fakultеta za spеcijalnu еdukaciju i rеhabilitaciju, prе rata vlasništvo Jеvrеjskog žеnskog društva). Bolničko osobljе i pacijеnti bolničkе ambulantе u zgradi „Onеg Šabat“ u Jеvrеjskoj ulici 16 bili su takođе uhapšеni. U pеriodu od 19. do 22. marta 1942. godinе izmеđu 700 i 800 Jеvrеja iz ovе grupе bili su odvеzеni i ubijеni u gasnom kamionu, nazvanom „dušеgupka“. Njihova tеla su bila pokopana u vеć priprеmljеnе grobnicе u Jajincima.
Od počеtka aprila do 10. maja 1942. zatočеnici logora Sajmištе odvođеni su uz izgovor da ćе biti prеmеštеni u drugi logor u Rumuniji ili Poljskoj. Svi su bili ugušеni u dušеgupci na putu do Jajinaca. U toku 1943-44. godinе tеla su bila iskopana i spaljеna, kako bi sе sakrili svi tragovi zločina.
Staro sajmište, hala 5
Posle likvidacije srpskih Jevreja, logor je u prvoj polovini 1942. dobijao nove zatvorenike, većinom zarobljene pripadnike partizanskog i četničkog pokreta, a u njega su kasnije stizali i Srbi (civili i zarobljeni partizani) iz ustaškog logora Jasenovac. Prihvatni logor Zemun (Semlin Anhaltelager) se nalazio pod neposrednom upravom Gestapoa, istovremeno je imao i ulogu sabirnog logora Organizacije Tot (OT), a imao je i svoja „isturena odeljenja“. Istoričar Milan Koljanin navodi da je u Prihvatni logor Zemun bilo dovedeno 31.972 zatočenika, a u njemu je život izgubilo ili stradalo posle odvođenja iz logora „ukupno 10.636 zatočenika, odnosno svaki treći“. On naglašava, da ove brojke treba smatrati „približnom donjom granicom broja dovedenih i umrlih ili ubijenih zatočenika.
Na veb sajtu Jevrejski logor na Beogradskom sajmištu autora Jovana Bajforda, koji je fokusiran na posleratnu memorializaciju Starog sajmišta, u okviru sekcije ”Život u Jevrejskom logoru na Sajmištu” dostupna su i pisma Hilde Dajč (koja su u engleskoj verziji sajta prvi put dostupne na engleskom jeziku).
Prilikom revizije fondova u Istorijskom arhivu Beograda 2015. godine je pronađena do tada nepoznata arhivska građa koja sadrži dokumentaciju i prijave smrti za više od 3000 beogradskih Jevreja ubijenih u logoru Sajmište. Nakon obrade ovog materijala on je predstavljen javnosti u okviru pretražive baze podataka zatočenika logora Sajmište koja sadrži podatke za 3.505 ubijenih osoba.
U zborniku radova Savremeni trendovi u srpskoj istoriografiji objavljenom u izdanju Instituta za noviju istoriju Srbije pod uredništvom dr Mileta Bjelajca 2023. godine, našlo se mesta i za radove koji konkretno propituju snalaženje srpske istoriografije sa primenom novih tehnologija, digitalnih i vizuelnih. Konkretno, u radu Biljane Šimunović Bešlin ”Digitalne tehnologije i savremena srpska istioriografija” dat je osvrt i na rad autora sajta Digitalna istorija, istoričara i arhiviste Slobodana Mandića, čiji odlomak dajemo u produžetku.
U Srbiji je praksa kontinuiranog praćenja i stručnog prikazivanja istorijskih sadržaja na vebu ustanovljena prevashodno zahvaljujući informisanosti, pragmatičnosti, ali i dalekovidosti osnivača i članova Udruženja za društvenu istoriju i urednika časopisa Godišnjak za društvenu istoriju prof. Dr Milana Ristovića. Naime, jedan student istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu, uz podršku mentora prof. dr Miroslava Jovanovića, napisao je diplomski rad o uticaju informatičke revolucije na proučavanje i nastavu istorije, pod naslovom Kompjuterizacija i istoriografija. Slobodan Mandić je odbranio diplomski rad 2005. godine, a već 2006. dobio priliku da svoja istraživanja nastavi i da rezultate redovno objavljuje u Godišnjaku. U okviru rubrike „O idejama i knjigama“ rođen je odeljak: „Prikazi sajtova (Veb adresar)“. Mandić je tokom petnaestak godina predstavio nekoliko stotina veb sajtova sa sadržajima iz oblasti istorije, kreiranih u različitim delovima sveta, posvećenih različitim temama. Od diplomskog rada nastala je elektronska knjiga koja je objavljena 2008. godine.
Iako predstavlja izuzetak, a ne pravilo, Mandićevo istraživanje govori o nadahnutosti generacije mladih istoričara čije je formativne godine obeležila informatička revolucija. Značaj Mandićevog rada ogleda se i u tome što je podstakao barem neke istoričare u Srbiji da razmatraju potencijalne probleme u vezi sa proučavanjem, ali i citiranjem sadržaja preuzetih sa veba, bez obzira da li se radi o neobjavljenoj arhivskoj građi, elektronskim verzijama naučnih radova, ili sadržajima koji nastaju na vebu, posebno na društvenim mrežama. Mandić je pokazao doslednost u opredeljenosti da istoričare u Srbiji informiše o uzornim primerima primene digitalnih tehnologija u istoriografiji, bilo da se radi o digitalnim kolekcijama istorijskih izvora ili projektima koji se mogu svrstati u digitalnu istoriografiju. Na društvenoj mreži Fejsbuk (Facebook) osnovao je javnu grupu pod nazivom Kompjuterizacija i istoriografija. Grupi se tokom desetak godina postojanja pridružilo više stotina članova, zainteresovanih za različite aspekte „uticaja i korišćenja digitalnih medija i alatki u istorijskoj praksi, prezentacijama, analizama i istraživanjima“. Kreirao je i platformu na kojoj su objedinjeni njegovi prikazi istorijskih sadržaja na vebu, uz dopune i korekcije podataka i mogućnost pretrage prikaza po oznakama i kategorijama.
Slobodan Mandić sigurno nije jedini istoričar u Srbiji koji profesionalno koristi digitalne tehnologije u svakodnevnom radu, i kao arhivista i kao aktivni istoričar na vebu. U ovom članku je istaknut kao primer koji svedoči o potrebi da se budući istoričari sa digitalnim tehnologijama upoznaju još u toku osnovnih akademskih studija. Oni koji će u bližoj ili daljoj budućnosti proučavati stvarnost u kojoj živimo moraće da se suoče i sa istorijskim izvorima koji nikada nisu postojali u analognoj formi, koji su „rođeni“ na vebu. I dalje je neizvesno da li će i kako takvi istorijski izvori biti sačuvani, a ako i budu, na koji način će biti dostupni. Jedino što se zna jeste da nastaju svakog dana u gotovo nemerljivim količinama. Može se, međutim, pretpostaviti da će istoričari u skorijoj budućnosti morati da vladaju znanjima i veštinama, neophodnim za promišljanje i razumevanje uticaja informatičke revolucije na metodologiju proučavanja istorije i istraživačku praksu, čak i ako to ne budemo zvali digitalnom hermeneutikom.
Biographical Sources for the Russian Emigration History at the Historical Archives of Belgrade Author: Slobodan Mandić
Russian immigration in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes represents a complex historical and social phenomenon, equally significant for the history of the Balkans, Russia, Europe and world history as well. On the other hand, Belgrade is righteously considered to be significant international archival center for researching various modern history phenomena including history of Russian immigration, a process that turned out to be the most massive interwar political immigration.[1] Among institutions which preserve valuable archival material important for reconstructing history of Russian immigration after revolution in 1917 and Civil war from 1918-1920 in Soviet Russia, Historical Archives of Belgrade is certainly highly positioned.[2]
Historical Archives of Belgrade preserves today about 2800 fonds and collections, that is 13 linear kilometers of archival material, which covers the period from 16th century until today. The oldest fond is Zemun Magistracy (1749–1934), and oldest individual document is Dialogue between an Ottoman Turk and a Christian from 16th century. Most of the fonds cover the field of economy and finances, then social and political institutions and societies, education, culture, science and public services, health and social care, judiciary services and religious institutions. Numerous are also personal and family fonds, legacies and collections.
In this paper we will mention the most important archival fonds and collections, important for researching personal data of Russian immigrants for the period between 1920 and 1950. Great number of Russian refugees situated in Belgrade doubtlessly left significant traces in archival documents and certain collections represent particularly important sources for biographical data on Russian immigrants. When it comes to possibilities of using archival documents in future, it is necessary to have in mind great potentials of implementation of new technological solutions, inside the Archives as well as in the process of data exchange and various forms of co-operations between different institutions.
The most important archival fond which contains the biggest number of biographical data on Russian refugees is certainly Card Register of Belgrade and Zemun Citizens of Central Application Office of Belgrade City Administration kept from the beginning of the 1920s until the end of the 1940s.
Card Register of Belgrade and Zemun Citizens is a part of the fond Belgrade City Administration (UGB) 1839-1944 preserved in the Historical Archives of Belgrade. The fond covers the period from 1924 until 1944 (but the cards were kept until 1950s); it is placed in 848 cardboard boxes (755 with Belgrade citizens and 93 with Zemun citizens). Total number of cards is over one million; they are arranged within the boxes in alphabetical order. The cards are printed on both sides; dimension of the card is 21x19cm. They all have the same entry fields for personal data and not all were necessary to be filled in. The cards were filled in by hand, in ink, which should be considered during the internal critical analysis of the data.
The cards with their data structure represent inexhaustible source for researches of demographic characteristics of the capital of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes/Yugoslavia and later of the Federal People’s Republic of Yugoslavia. Data available on the cards are: address; first and last name; profession; citizenship; date of birth; place of birth; origins – municipality, county, country; confession; previous residence; name and maiden name of a wife[3]; name/s of a child/children; personal description for foreign citizens; residence registration with date, address and name of the landlord; date of the deregistration and new destination; every card has the field remark, that often contains additional information.
It is well known that primary sources used to reconstruct the history of Russian immigration in the Balkans, despite the fact that they are well preserved, show certain limitations. Professor Miroslav Jovanovic pointed out that the fonds of immigrants’ organizations and institutions, as well as fonds of government offices in charge of the immigrants, are very rich in archival material created from the beginning of 1920s until 1925-26. After that period, the amount of archival material is reduced.[4] Card Register of Belgrade and Zemun Citizens kept in the Historical Archives of Belgrade, as a specific kind of archival material created by government authorities, surely has certain degree of reliability and can fill in the gaps after 1926, when documentation of the government authorities and of immigrant institutions suddenly diminish, especially after their problems with residence had been resolved. Registration cards document the period when the immigrants integrated in new environment.
Results of the conducted research on prominent individuals of the February Revolution, members of political and military elite of the Russian Empire situated in Belgrade, identified in the Card Register of the Belgrade and Zemun citizens 1924-1950[5], first of all demonstrate a new dimension of this archival material when it comes to the research of the history of Russian immigration. Also, results of the research on significant individuals from Russian immigration and year 1917 indicate another quantitative characteristic of data preserved in over one million registration cards of Belgrade citizens. The research results show great number of Russian immigrants who came to Belgrade; and the number of immigrants was increasing even in the period when their number in the Kingdom was reduced. Total number of Russian immigrants in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes in the period between 1921 and 1924/25 was reduced from 40.000 to 35.000, and in Belgrade this number was increased from 3.500 to 10.000 emigrants[6] (population of Belgrade in 1931 was 239.000). These numbers show that it is possible to research many aspects of Russian immigration history on a large sample of those who were registered in Belgrade and whose register cards are today kept in Historical Archives of Belgrade.
We shall mention only few aspects of Russian immigration history which can be additionally researched through the citizen card register. For example, due to information about previous residence, date of deregistration and next destination, it is possible to track process of refugees moving away, which was one of the constants in their lives in the Balkans.[7] One of the reasons why the immigrants sought life in metropolis was because only in big city they could have found an intellectual career, even though many of them were ready to accept any employment. Russian soldiers and army officers had the most difficulties in finding employment, which can be seen in the registration cards of Russian imperial army generals: Petr Ivanovich Averyanov, Vladimir Pavlovich Shatilov, Mikhail Alekseevich Przhevalsky. General Averyanov, last Head of the Headquarters of Russian Imperial Army, first worked in cadaster, then he was Professor of Mathematics in Gymnasium in Ćuprija and then he transferred to the History Department of the Army Headquarters in Belgrade. General Shatilov was employed as a private clerk and General Przevaljski was a clerk in the Ministry of War. Also, detailed information on immigrants’ family members allow us to look deeper into their lives, collapses, challenges and problems that Russian immigrants had to face as individuals, families and as a community.[8]
A fact that should also be considered is that a number of Russian immigrants in Belgrade was probably not registered in the citizens’ Card register for various reasons: for example, for leaving Belgrade before 1924, for avoiding to register by the police authorities, or maybe a card was not preserved.
There are also some cases when one person was registered twice. That was the case with Mihail Borisovich Maksimovic, who was registered in April 1924 as Seminary student. The same person was registered on 14th January 1938 under the name Jovan Borisovich Maksimovic, bishop of Shanghai.
Card Register of Belgrade and Zemun Citizens kept from 1924 until 1950, with over one million registration cards, was scanned in 2016. This has simplified their everyday use. In previous decades, there has always been a possibility that certain card would not be put in the correct place, since it was arranged in alphabetical order, and this would be the same as if it were lost for good. If the process of digitization of the Card Register involved searchable database with all data from the cards available, future research of the Russian emigration would be so much facilitated and it would be possible to analyze new aspects of emigration on a representative sample.
Equally important historical source when it comes to biographical data on Russian immigration is archival material created by German occupying authorities and Serbian collaborating institutions in the Second World War. This archival material is preserved in fond Administration of the City of Belgrade and in fond Commander of security police and security service – BdS (material created by German political police which controlled the capital city and most part of Nedic’s Serbia). Also, concentration camp on Banjica was established during the war as a department of the Administration of the City of Belgrade by a decision and directive of German authorities.[9] Archival material preserved in Special Police department (personal records of agents and employees of Special Police and records of arrested persons), material created by German political police (personal records of arrested persons, register of arrested persons and persons followed by Gestapo) and personal data from Banjica Concentration Camp books are full of important information on Russian immigrants. These documents illustrate in the best way fate of Russian immigration during Second World War: some immigrants become members of Russian Protective Corps, some left Belgrade for concentration centers of Vlasov army, others became agents or officials of Special Police and Gestapo, and some were interrogated and arrested for their left wing political views. As many other Belgrade citizens, they were also arrested, taken to Banjica camp, shot or taken to other German camps.[10] It is estimated that within these fonds there are information for about 400 Russian immigrants.
Good example for possibilities that offer fonds from Second World War is the case of biographical lexicon of members of Russian Protective Corps (Moscow 2001).[11] Lexicon contain information for 3582 members of Russian Corps and only few members are registered in the material preserved in Historical Archives of Belgrade. But at the archival collections preserved in Historical Archives of Belgrade exists information for more persons, who were members of Russian Corps.
In the end, it would be useful to mention several other fonds with biographical information on Russian immigrants. Information about Russians employed in public services can be found within Personal departments of these institutions or in the employees’ list. For example, Municipality of the City of Belgrade keeps lists of Russian immigrants employed in the Municipality.[12] It is necessary to mention the fond of the Commercial Court in Belgrade and fond of Commercial intelligence Agency of Belgrade (Kredintinform). Also fragments of immigrants’ lives are preserved in the records of Commercial Chambers, Medical Chambers and in the records of Chamber of Crafts in Belgrade. Significant information can be found in the Technical direction department of the Municipality of the City of Belgrade. This material is arranged by the names of the streets and it preserves all information on the building in certain street, name of the owner, number of parcel and construction permissions.
[1] Russian immigration between the two world wars was thoroughly researched by Miroslav Jovanovic in his book Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Belgrade, 2006.
[2] It is important to mention other Belgrade institutions significant for researching the Russian immigration: Archives of Serbia, Archives of Yugoslavia, Archives of Serbian Academy of Science and Arts, Archives of Serbian Orthodox Church, National Library of Serbia, University Library.
[3] Sometimes it is written the date of a marriage or marriages if the person as married more than once and also date and place of wife(s)’s birth.
[4] Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920-1940, Чигоја штампа, Београд, 2006, p. 19-20.
[5] See: Slobodan Mandić, ”Russian Emigration and Year 1917 in the Collections of the Historical Archives of Belgrade: Participants of the February Revolution in Belgrade”, у: 1917 год в истории и судьбе российского зарубежья: Международная научно-просветительская конференция, Москва, 26–28 октября 2017 года, p. 517-532.
[6]Later, number of Russian immigrants in Belgrade started to diminish: in 1929/30 about 9.432 emigrants lived in Belgrade, in 1941/42 about 6.500. See М. Јовановић, Досељавање руских избеглица…, pp. 186, 218-219.
[7] Мирослав Јовановић, Руска емиграција…, p. 150.
[8] See Мирослав Јовановић, Руска емиграција…, pp. 470-477.
[9] Евица Мицковић, Милена Радојчић, ”Концентрациони логор Београд – Бањица у окупраном Београду – архивска грађа”, у: ЛогорБањица / Логораши 1941-1945, Историјски архив Београда, Београд 2009, p. 50-58.
[10] Бранка Ракочевић, Олгица Латинчић, Руски емигранти у Београду, траг и инспирација, каталог изложбе, Београд 1996. See also: Алексеј Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији 1941-1945: утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији, Институт за новију историју Србије, Београд, 2011.
[11]Волков С. В., Стрелянов (Калабухов) П. Н, Чины Русского Корпуса, Рейтар, «Форма-Т», Москва 2009.
[12] ИАБ, ОГБ Општe одeљeњe, Административни одсeк, 1923, Ин. Б. 52, ф. 21, Р. бр. 292.
The end of the First World War and proclamation of the new Yugoslav capital on December the 31st 1918, announced anew, very dynamic period for Belgrade, theperiod of reconstruction and demographic, economic and cultural development. In the 1920s Belgrade experienced significant population growth and became the most dynamic urban centre of the new state. The transformation of the new capital was influenced mainly by mass immigrations during the reconstruction of the city. In this period the number of citizens more than doubled and at the end of the decade Belgrade had almost 240, 000 permanent residents. In record time, the capital city acquirednew boulevards, apartment buildings, prestigious government buildings and the the lifestyle of Belgrade citizens began to resemble the lifestyle of their European counterparts. Many per-war educational and scientific institutions, sports associations and citizens’ societies resumed their activities and many new oneswere established. It was a decade during whichregular city transportation was established and public peace and safety were occasionally disrupted by reckless drivers. Belgrade commerce was the first economic sector to recover after the war and to adapt to new conditions. The large demand for money affected the recovery of thebanking sector and the influence of branch offices of foreign monetary institutions was increasing. The renewal of the housing fund and great population growth in Belgrade had made civil engineering ahighly profitable sector, creating at the same time opportunities for irregularities and illegal businesses. In addition, thenew government wasn’t more stable or constant than the pre-war authorities and Belgrade was going through a turbulent political period. Everyday life of the city was disturbed bynumerous scandals, affairs, changes, assassinations, demonstrations, andturmoil.
The exhibition Belgrade in the 1920s was created with a goal to showcaselife in Belgrade one century ago when the foundations for a metropolitan city were laid. With the aim to present acomplete image of Belgrade in a decade crucialfor its development, the exhibition includes rich archival material preserved in the Historical Archives of Belgrade: letters, contracts, various official documents, architectural designs, photographs, drawings, maps, proclamations. Selected material is preserved within thirty fonds and collections providing an insight into numerous happenings in thecapital’s everyday life: political events, organization of local elections, urban planning, cultural and artistic manifestations, industrial development, economy, health care, traffic, education, sports and tourism, social actions. Presented archival material has thus far not been seen, and in some cases it has been complemented by newspapers articles. The segments of the exhibition are thematically organized and adetailed chronological line of events is presented at the end of the catalogue.
Ugao Knez Mihailove ulice i …ćevog venca pretvara se bar jednom dnevno u Evropu. To se događa, naročito ako je izmaglica, a izmaglice ima uvek ujesen, obično između šest i sedam časova uveče. Raskršće, inače tiho, u taj večernji čas prepuno je sveta što izlazi iz kancelarija, banaka, škola, i žuri odmoru, uživajući uzgred u kratkoj šetnji korzom. Automobili ne mogu da prođu i oko žandarma u belim rukavicama odjekuje zadihano objašnjavanje motora. Po mokrom makadamu, u kome se ogledaju siluete prolaznika, okolnih kuća, osvetljenih izloga, razliva se oštra crvena svetlost jedne električne reklame, čija džinovska slova objavljuju svetu da se u toj hladnoj visokoj, novoj, a već staroj zgradi na samom uglu nalazi „Štampa” A. D. I sve je to toliko obasjano, hučno, užurbano, da se i ne primećuje ostatak raskršća, izgubljenog u polumraku, sa kafanicama, neizgrađenim blokovima trošnih kuća, sa piljarnicama u starim, oronulim kapijama, čije su korpe pune jabuka i poznog grožđa osvetljene karbitskim lampama.
Branimir Ćosić (1903-1934), Pokošeno polje, (PortaLibris, Beograd, 2016), str. 222-223.
Na Bajlonijevoj pijaci, 1926. Istorijski arhiv Beograda (IAB-1165, А-5-143)
Završetak Prvog svetskog rata i proglašenje Beograda prestonicom nove jugoslovenske države 31. decembra 1918. godine najavili su novi, veoma dinamičan period u razvoju grada. Nastupa vreme obnove, demografskog, privrednog i kulturnog uspona. Dvadesetih godina XX veka Beograd doživljava veliki populacioni rast i postaje središte i najdinamičnija urbana celina nove države. Transformacija Beograda u veliki grad pre svega je uzrokovana masovnim doseljavanjem u vremenu intenzivne obnove i izgradnje. U tom periodu broj stanovnika je više nego udvostručen i krajem decenije dostiže blizu 240.000 stanovnika. Istovremeno u rekordnom roku nastaju novoprosečeni bulevari, višespratnice i reprezentativne državne zgrade, dok život stanovnika prestonice sve više postaje nalik životu u drugim evropskim metropolama. Rad obnavljaju predratne, a osnivaju se i nove visokoškolske i naučne ustanove, sportski klubovi, udruženja. To je decenija u kojoj se uvodi redovan autobuski gradski prevoz, a javnu bezbednost i mir počinju da remete i nesavesni vozači automobila. Od svih privrednih grana najbrže se oporavila i novim uslovima prilagodila beogradska trgovina. Velika tražnja novca uticala je na oporavak bankarskog sektora, a jačao je i uticaj filijala stranih novčanih zavoda. Obnova stambenog fonda i veliki demografski rast grada učinili su građevinarstvo visokoprofitabilnom delatnošću, ali je to otvorilo prostor i za mnoge nepravilnosti i nezakonite poslove. S druge strane, novi državni okvir neće biti ništa mirniji ni stabilniji od prethodnog, pa je Beograd istovremeno prošao kroz veoma turbulentan politički period, a atmosfera u gradu bila je bremenita brojnim aferama, preokretima, promenama, atentatima, demonstracijama, uličnim metežima.
Izložba Beograd: dvadesete godine dvadesetog veka priređuje se u nameri da se na prijemčiv način omogući bolje sećanje i upoznavanje sa Beogradom od pre jednog stoleća, vremena u kojem su postavljeni temelji velegradskom izgledu i atmosferi našeg glavnog grada. Težeći da prikažemo što obuhvatniju sliku o razvoju i životu Beograda u jednoj od ključnih decenija u njegovom razvoju, u prvom redu je korišćena bogata građa Istorijskog arhiva Beograda: pisma, ugovori, različita dokumenta, arhitektonski nacrti, fotografije, crteži, mape, proglasi itd. Prezentovani materijal odabran je iz tridesetak arhivskih fondova i zbirki i nudi uvid u raznolike teme: od pulsiranja političkih događaja, održavanja lokalnih izbora i uređenja grada, preko urbanizacije, umetničkih i kulturnih manifestacija, razvoja industrije, privrede, zdravstva, saobraćaja, školstva, sporta i turizma, pa sve do uvida u socijalne prilike i svakodnevni život stanovništva. U odabiru arhivske građe primat je dat novootkrivenim ili manje poznatim dokumentima ili fotografijama. Na pojedinim mestima u svrhu upotpunjavanja slike arhivskim dokumentima pridodat je i materijal iz ondašnje štampe. Paralelno sa tematski koncipiranim celinama, radi postavljanja događaja i fenomena u vremensku ravan i međusobnu vezu, na kraju kataloga izložbe data je i detaljna hronologija.
U počеtku šеzdеsеtih godina XIX vеka u Bеograd su sе vratili mnogi mladi ljudi sa solidnom sprеmom, sa svojih studija u Bеrlinu, Hajdеlbеrgu i Parizu i, prеma svojim sposobnostima, zauzеli su izvеsnе položajе u državnoj službi. Izuzimajući nеznatan broj mladih dеvojaka, kojе su nеšto višе znanja dobilе u privatnim zavodima Langovicе i Špacеkovicе, ostali žеnski svеt jеdva jе raspolagao еlеmеntarnim znanjеm osnovnih škola.
U to doba ministar prosvеtе bio jе Kosta Cukić, čovеk širih poglеda, agilan i rеformatorskog duha. Primitivno stanjе tadašnjеg žеnskog svеta u intеlеktualnom poglеdu nijе mu bilo nеpoznato i on jе ozbiljno počеo da sе nosi mišlju da žеnski svеt koliko toliko približi po obrazovanju muškarcima. Tako jе došao na misao da sе u Bеogradu otvori jеdan viši dеvojački zavod, u komе bi žеnski svеt došao do stručnijе sprеmе.
I tako počеtkom šеzdеsеtih godina ministar Kosta Cukić priđе ka ostvarеnju svojе misli osnivanjеm Višе žеnskе školе. Zahvaljujući podršci kneza Mihaila i saradnjom sa drugim ličnostima, poput Ljubomira Nenadovića, Cukić je izdejstvovao donođenje Zakona o osnivanju škole, koja počinje sa radom u septembru 1863. godine. Osnovni cilj školе bio jе da sе dеvojkama omogući višе opštе obrazovanjе i da sе obеzbеdе školovanе učitеljicе za žеnskе osnovnе školе.
To bi bila jеdna vrsta žеnskе gimnazijе. Jеdna slučajnost bеšе mu dobro došla. U to vrеmе, jеdna mlada dеvojka, ćеrka pukovnika Jovana Đorđеvića – koji jе bio komandant bеogradskog garnizona za vrеmе bombardovanja i koji jе bio poznat pod popularnim nadimkom ‚Joca Švaba‛ – bеšе sе vratila sa svog školovanja iz Rusijе. To jе bilo poznato i ministru Cukiću, tе sе rеši da joj povеri upravu tog prvog višеg žеnskog prosvеtnog zavoda. koji jе naumio da ostvari.
Učеnicе Višе žеnskе školе u Bеogradu oko 1890. sa profеsorom i upravitеljеm školе Milkom Svеt. Vulović (Istorijski arhiv Beograda)
Kad jе bilo objavljеno otvaranjе višеg žеnskog zavoda i poziv za upisivanjе učеnica u taj zavod, u Bеogradu sе bеšе podigla čitava rеvolucija, vеćina tadašnjih majki jе nеgodovalo, osuđivala jе postupak ministra Cukića i uzdržavala sе da dā svojе kćеri u taj zavod. Bilo jе slučajеva da jе ponеka ‚staromoralna majka‛ zadržavala ministra Cukića na ulici i oslovljavala ga prеkorno: ‚Zaboga, gospodinе, što vam pada na pamеt da našе kćеri postanu sokakušе i da samе čеtiri puta na dan jurе ulicama! Ja vam sе zaklinjеm da mojoj dеvojci nеću dozvoliti da budе učеnica tе vašе žеnskе školе‛. Na ovakvе napadе Cukić bi sе samo nasmеšio, ili bi odgovorio: ‚Evo viditе, ja sam svoju najstariju kćеrku Anku upisao kao prvu učеnicu Višе žеnskе školе, i nе bojim sе da ćе ona postati sokakuša‛
I tako porеd svih protеsta i nеgodovanja godinе 1863. bio jе otvorеn prvi viši žеnski zavod.
Videti: Vladislav St. Kaćanski, Stari izglеd Bеograda, Srpska knjižеvna zadruga, Bеograd, 2008, 127-132.
Na fotografiji: Učеnicе Višе žеnskе školе u Bеogradu oko 1890. sa profеsorom i upravitеljеm školе Milkom Svеt. Vulović (Istorijski arhiv Bеograda)
Multimedijalno izdanje, knjiga za čitanje i slušanje, Vek slikan mikrofonomDragoslava Simića (Belmedia, 2022), predstavlja vrednu riznicu istorijskih izvora za proučavanje XX veka. Povodom priređivanja ove publikacije trebalo bi skrenuti pažnju da je ovih oko 500 strana teksta svedočenja i svojevrsnog vremeplova kroz različite segmente turbulentnog XX veka, obogaćeno i audio verzijama iskaza (preko qr koda), a to sve predstavlja samo izbor zahvaćen iz vrednog i dubokog rezervoara multimedijalnih izvora koje je autor svojim dugogodišnjim pregalaštvom omogućio i svima stavio na raspolaganje na veb sajtu Audio i foto arhiv Simić. Dostupnost izvora za proučavanje prošlosti, čak i za istoriju XX века, neminovno je ograničen i uslovljen fragmentarno dostupnim materijalom, koji se u javnim arhivima donekle ublažava simbiozom građe preuzete od organa državne uprave, sa onom koja u te institucije dospeva putem poklona i otkupa iz privatnih izvora. Međutim, višedecenijski zamah novih tehnologija i savremene metode obrade i prezentacije arhivske građe donose čitav spektar novih rešenja. Sajt novinara Dragoslava Simića već više od jedne decenije predstavlja jedinstven primer kako samo jedna veb prezentacija i nesebična volja pojedinca može da osvetli tragove proučavanja prošlosti na lako dostupan način. Bez preterivanja, u pitanju je poduhvat od višestrukog značaja za istoriografiju i kulturu, ne samo Srbije, već i čitavog prostora bivše Jugoslavije.
