Nastanak prvih razglednica vezuje se za Parisku izložbu 1889. godine, na kojoj je bio predstavljen Ajfelov toranj. Domaća, ali i strana literatura pominje ime geodetskog oficira Petra Manojlovića, koji je 6/17 maja 1871, god. iz Beča poslao u Sombor prvu štampanu razglednicu. Međutim, razglednice su privatna inicijativa i njihova pojava nije vezana za određen datum, niti za zvaničnu odluku državnih organa. Podatak ko je dizajnirao, odštampao i poslao prvu razglednicu ostao je sporan do danas.
Prve razglednice u Srbiji nastale su 1895. godine, kada ih je objavila knjižara Velimira Valožića u Beogradu, sa motivima Pogled na Kalemegdan sa Save, Pozorište i novi konak. Srpski fotograf Milan Jovanović (Vršac, 1863 – Beograd, 1944) zaslužan je za najvrednije serije beogradskih razglednica. Međutim, za prvu pionirsku (najstrariju) beogradsku razglednicu ipak možemo uzeti onu sa motivom nekadašnjeg hotela Žirovni venac, a koja je do sada u nekoliko navrata viđana na stranim aukcijama. Jedna, ako ne i najstarija od njih je putovala 29. aprila 1890. godine iz Beograda za Beč i ona se nalazi u privatnoj zbirci Borisa Belingara (Kasina). Takve razglednice su se štampale i u Evropi u drugoj polovini XIX veka, a jedna od njihovih karakteristika je mali deo koji zauzima crtež na aversnoj strani razglednice.
Posle Prvog svetskog rata razglednice izdaje veliki broj izdavača, neki od ranijih nastavljaju sa radom, ali se pojavljuju i novi. Neki od izdavača iz tog perioda su knjižare Mite Stajića, Gece Kona, Rajkovića i Ćukovića. Među prvim firmama koje su izdavale serije razglednica od 1919. do 1929. godine su „Lj. Paler”, Umetnička galerija Beograd, Aero-klub SHS, „Grafija”. Na razglednicama raznih izdavača javljaju se snimci Beograda iz aviona. I dalje dominiraju objekti, pogled na grad sa reke, Beogradska tvrđava, kao i prostorne celine.
Andrew E. Larsen, An Historian Goes to the Movies – Exploring history on the screen <https://aelarsen.wordpress.com> (22. IV 2024).
Svako ko je na internetu tragao za podacima relevantnim za izučavanje prošlosti zna da tu ima i vrlo mnogo taloga, kao i materijala sasvim sumnjivog porekla. Pseudoistoriografija, koju smo nekada redovno sretali po raznim feljtonima u štampi, radio i televizijskim emisijama, svakodnevnici uopšte, danas svoje mesto uveliko nalazi i na internetu. Sa druge strane, zahvaljujući svetskoj mreži, školovani istoričari takođe dobijaju mogućnost da ukažu na oduvek prisutno falsifikovanje istorijskih činjenica. Američki istoričar Endrju I. Larsen (Andrew E. Larsen), stručnjak za srednjovekovnu istoriju, 2014. godine pokrenuo je zanimljiv blog u kojem daje prikaze filmova i televizijskih serija sa istorijskom tematikom, usmeravajući analizu na pitanja istorijske tačnosti, odnosa između filma i nauke, kao i načina na koji se predstavljaju istorijske činjenice. U najvećem broju slučajeva dati su prikazi filmova o antičkom, srednjovekovnom i ranom modernom periodu u Evropi, ali su povremeno obuhvaćene i druge epohe i delovi sveta. Autor navodi da je blog posvećen pre široj publici i studentima, nego profesionalnim istoričarima. Do sada je prikazano oko stotinu naslova (84 filma i 22 TV serijala), a pored detaljne analize svakog filma, autor na kraju svakog članka daje i linkove za upotpunjavanje znanja o pojedinim temama. Sajt je registrovan na osnovnom vordpres domenu, tj. bez nadoknade za plaćanje zakupa, a autor poziva korisnike da podrže rad bloga minimalnim uplatama, u prvom redu radi plaćanja pretplate na filmske i televizijske platforme.
Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 1, 2024, str. 95-96.
Ugao Knez Mihailove ulice i …ćevog venca pretvara se bar jednom dnevno u Evropu. To se događa, naročito ako je izmaglica, a izmaglice ima uvek ujesen, obično između šest i sedam časova uveče. Raskršće, inače tiho, u taj večernji čas prepuno je sveta što izlazi iz kancelarija, banaka, škola, i žuri odmoru, uživajući uzgred u kratkoj šetnji korzom. Automobili ne mogu da prođu i oko žandarma u belim rukavicama odjekuje zadihano objašnjavanje motora. Po mokrom makadamu, u kome se ogledaju siluete prolaznika, okolnih kuća, osvetljenih izloga, razliva se oštra crvena svetlost jedne električne reklame, čija džinovska slova objavljuju svetu da se u toj hladnoj visokoj, novoj, a već staroj zgradi na samom uglu nalazi „Štampa” A. D. I sve je to toliko obasjano, hučno, užurbano, da se i ne primećuje ostatak raskršća, izgubljenog u polumraku, sa kafanicama, neizgrađenim blokovima trošnih kuća, sa piljarnicama u starim, oronulim kapijama, čije su korpe pune jabuka i poznog grožđa osvetljene karbitskim lampama.
Branimir Ćosić (1903-1934), Pokošeno polje, (PortaLibris, Beograd, 2016), str. 222-223.
Na Bajlonijevoj pijaci, 1926. Istorijski arhiv Beograda (IAB-1165, А-5-143)
Završetak Prvog svetskog rata i proglašenje Beograda prestonicom nove jugoslovenske države 31. decembra 1918. godine najavili su novi, veoma dinamičan period u razvoju grada. Nastupa vreme obnove, demografskog, privrednog i kulturnog uspona. Dvadesetih godina XX veka Beograd doživljava veliki populacioni rast i postaje središte i najdinamičnija urbana celina nove države. Transformacija Beograda u veliki grad pre svega je uzrokovana masovnim doseljavanjem u vremenu intenzivne obnove i izgradnje. U tom periodu broj stanovnika je više nego udvostručen i krajem decenije dostiže blizu 240.000 stanovnika. Istovremeno u rekordnom roku nastaju novoprosečeni bulevari, višespratnice i reprezentativne državne zgrade, dok život stanovnika prestonice sve više postaje nalik životu u drugim evropskim metropolama. Rad obnavljaju predratne, a osnivaju se i nove visokoškolske i naučne ustanove, sportski klubovi, udruženja. To je decenija u kojoj se uvodi redovan autobuski gradski prevoz, a javnu bezbednost i mir počinju da remete i nesavesni vozači automobila. Od svih privrednih grana najbrže se oporavila i novim uslovima prilagodila beogradska trgovina. Velika tražnja novca uticala je na oporavak bankarskog sektora, a jačao je i uticaj filijala stranih novčanih zavoda. Obnova stambenog fonda i veliki demografski rast grada učinili su građevinarstvo visokoprofitabilnom delatnošću, ali je to otvorilo prostor i za mnoge nepravilnosti i nezakonite poslove. S druge strane, novi državni okvir neće biti ništa mirniji ni stabilniji od prethodnog, pa je Beograd istovremeno prošao kroz veoma turbulentan politički period, a atmosfera u gradu bila je bremenita brojnim aferama, preokretima, promenama, atentatima, demonstracijama, uličnim metežima.
Izložba Beograd: dvadesete godine dvadesetog veka priređuje se u nameri da se na prijemčiv način omogući bolje sećanje i upoznavanje sa Beogradom od pre jednog stoleća, vremena u kojem su postavljeni temelji velegradskom izgledu i atmosferi našeg glavnog grada. Težeći da prikažemo što obuhvatniju sliku o razvoju i životu Beograda u jednoj od ključnih decenija u njegovom razvoju, u prvom redu je korišćena bogata građa Istorijskog arhiva Beograda: pisma, ugovori, različita dokumenta, arhitektonski nacrti, fotografije, crteži, mape, proglasi itd. Prezentovani materijal odabran je iz tridesetak arhivskih fondova i zbirki i nudi uvid u raznolike teme: od pulsiranja političkih događaja, održavanja lokalnih izbora i uređenja grada, preko urbanizacije, umetničkih i kulturnih manifestacija, razvoja industrije, privrede, zdravstva, saobraćaja, školstva, sporta i turizma, pa sve do uvida u socijalne prilike i svakodnevni život stanovništva. U odabiru arhivske građe primat je dat novootkrivenim ili manje poznatim dokumentima ili fotografijama. Na pojedinim mestima u svrhu upotpunjavanja slike arhivskim dokumentima pridodat je i materijal iz ondašnje štampe. Paralelno sa tematski koncipiranim celinama, radi postavljanja događaja i fenomena u vremensku ravan i međusobnu vezu, na kraju kataloga izložbe data je i detaljna hronologija.
Jedna od rеtkih beogradskih ulica koja nije menjala ime više od dva veka je ulica Tošin bunar. Ime je zapravo menjala samo jednom, za vreme Drugog svetskog rata, kada se zvala Geringova. Ulica je svakako još pre 1790. ponela ime Tošin bunar, po bogatom zemunskom trgovcu Teodoru Toši Apostoloviću, koji je napravio bunar pored Puta za Bežaniju. Nеkada jе to bio jеdini put za tadašnja sеla Bеžaniju, Surčin pa svе do Progara. U fondu Zemunskog magistrata u Istorijskom arhivu Beograda je moguće pronaći više podataka o samoj ličnosti Teodora Apostolovića. Tako iz jednog dokumenta iz 1790. god. saznajemo da je izvesni Krsta Teodorović za 20 forinti prodao svoj vrt ”kod bunara Teodora Apostolovića na Bežanijskom putu Petru Jurgeviću”. Zahvaljujući bogatstvu koje je ovaj ”’sapundžija”, kako ga dokumenti nazivaju, stekao trgovinom, Toša Apostolović je bio aktivan i na polju dobrotvornih delatnosti. Pored ostaloga, bio je i osnivač zemunske pravoslavne kontumačke kapele (manastir Svеtog Arhangеla Gavrila koji sе nalazi u Zеmunskom parku). Zbog sitnijih prekršaja Teodor Apostolović je u nekoliko navrata bio u pritvoru, kao npr. marta 1774. god, kada je kažnjen sa 24 sata zatvora zato što je psovao Dimitrija Dimčoglua i vređao njegovu majku i pretio da će Dimčoglua proterati iz Zemuna. Marta 1783. kažnjen je sa 48 sati zatvora što se nije pojavio na poziv pandura i stražmeštera i što nije hteo da preda ključ svoje kuće određene za vojnu bolnicu. Iz dokumenata fonda Zemunskog magistrata saznajemo i da mu je sin Nikola, neizučeni slikar, bio veliki besposličar, koji je zbog krađe hapšen i batinama kažnjavan (27. jula 1792. kažnjen je sa 15 batina zbog grubih izraza i što nije hteo na poziv da sa pandurom dođe u Magistrat). Magistrat jе marta 1793. obavеstio Teodora Apostolovića da je apelacioni sud odlučio da njegov sin ima ostati u vojsci i da njegovoj molbi za otpust nema mesta, nego sе tek posle rata može nadati da će sina natrag dobiti. Prеma dokumеntu o predmetu ostavine Tеodor Apostolović je prеminuo u Zеmunu 5. aprila 1806. ostavivši iza sebe udovicu Katarinu, dvе kćeri, jеdnog sina i unuka.
IAB-ZM-1564-55-125
Novembar 1795: Magistrat saopštava Vojnoj komandi da treba svima onim mestima Petrovaradinske regimente kojima je dopušten međusobni saobraćaj /mešanje/, dozvoliti da na granici prodaju svoje namirnice. Dodaje da bi bilo potrebno otvoriti granicu i kod Bežanijskih vrata kod Tošinog bunara /Tеodor Apostolović/, da ne moraju ljudi da prave veliko zaobilaženje da bi došli do Bežanijskih vrata. Napokon predlaže da se na oba mesta urede neke vrste gostionice da bi prodavci mogli tamo smestiti svoju stoku te nešto pojesti i popiti (IAB-ZM-1564-55-125)
Ginko Library, Calouste Gulbenkian Foundation, The Lausanne Project – the New Middle East, 1922-23, <https://thelausanneproject.com> (03. II 2022).
Lozanskim mirom potpisanim 24. jula 1923. godine izmenjene su granice Bugarske i Grčke u korist Turske koja je dobila zadovoljenje nakon veoma nepovoljnih odredbi prethodnog, ali neratifikovanog mirovnog ugovora u Sevru (1920). Pored teritorijalnih ustupaka kojima je Turskoj vraćena Istočna Trakija sa Jedrenom i Anadolija sa Izmirom, ovaj mirovni sporazum je osigurao i međunarodno priznanje nove turske države. Impuls za pokretanja projekta posvećenog nasleđu mirovne konferencije u Lozani 1922/23. javio se kao reakcija na uočeno zapostavljanje te teme u međunarodnim okvirima, tokom priprema za obeležavanje stogodišnjice Pariske mirovne konferencije 1919. godine. Stoga je okupljen međunarodni tim stručnjaka zadužen da organizuje obeležavanje stogodišnjice Lozanskog mira, putem objavljivanja knjiga eseja, putujućih izložbi, kolekcija karikatura, saradnje sa Istorijskim muzejem Lozane i dr. Pored detaljnih informacija o pokretačima, saradnicima i partnerima projekta, web prezentacija sadrži i segment sa istoriografskim osvrtom na konferenciju u Lozani, galeriju fotografija francuske agencija Rol, a pošto fotografima nije bio dozvoljen pristup hotelima gde se konferencija odvijala, ilustrativni materijal je dopunjen crtežima i karikaturama (Kolekcija Derso i Kelen). Posebno treba obratiti pažnju na sekciju koja u formi bloga sadrži eseje i podkaste različitih saradnika projekta na srodne teme, od pitanja uloge energanata i nafte na diplomatsku istoriju Bliskog istoka u međuratnom periodu, recepcije i nasleđa ugovora u Sevru iz 1920. godine, ili o vrednoj pisanoj zaostavštini sačuvanoj u privatnim arhivama nasledika učesnika konferencije u Lozani.
Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 2, 2021, str. 77.
”Uprkos zabrani prelaska granice dva carstva za stanovništvo zbog izbijanja kuge, uvoz i izvoz robe da se nastavi...”
U Zemunu, na mestu današnjeg Gradskog parka, početkom XVIII veka formiran je kontumac, tj. karantin, iz razloga velike epidemije kuge, koja je predstavljala opasnost za široko područje Srednje Evrope, budući da je tu bila granica dva velika carstva.
Lokalna vlast u vidu Magistrata postavljеna jе i organizovana u Zеmunu 1751. godinе, nеposrеdno poslе podizanja Zеmuna na stеpеn slobodnog vojnog komunitеta 1749. Prе osnivanja Magistrata, Zеmun jе bio pod Turcima od 1521. do 1717. godinе, i to višе kao muslimansko nеgo hrišćansko nasеljе; kratko vrеmе potpadao jе pod Dvorsku komoru u Bеču, od 1717. do 1728. godinе, sa širim i dubljim zalеđеm (Batajnica, Surčin, Dobanovci, Jakovo, Boljеvci, Kupinovo, Obrеž, Ogar, Karlovčić, Prahovo, Pеćinci, Golubinci, Popinci i Vojka) on sе nalazio u posеdu porodicе Šеnborn svе do momеnta kada jе, kao vеliki dеo zеmalja u Srеmu, prеd opasnošću od Turaka poslе zauzimanja Bеograda 1739. godinе, otkupljеn od porodacе Šеnborn i 1749. godinе pripojеn Vojnoj granici. U to vreme, strah od kugе ili bilo kojе drugе zaraznе bolеsti sa Orijеnta, širio sе zbog održavanja trgovinskih vеza izmеđu Austrijе i Turskе, a prеko njе i sa daljim Istokom. Zbog toga su formirani Kontumaci, sanitarno-privrеdnе ustanovе, kojе su bilе namеnjеnе, uvozu, izvozu i prodaji robе i postavljеni su na pеt mеsta duž austrijskе granicе prеma Turskoj, a glavni kontumac je bio u Zemunu, kao najpogodnijoj tački za trgovinu.
Panorama Zemuna
Zemun, 31. avgust 1795.
”Slav. gen. komanda javlja da je Dvor. ratni savet naredio da se u svrhu suzbijanja bolesti / kuge /, koja vlada u Sremu ima najstoržije sprečavati međusobni saobraćaj, da iz zaraženih mesta niko ne sme izlaziti niti ko od zdravih u njih ulaziti, a u slučaju prelaska zabranjenog kordona da se ima primeniti smrtna kazna, ali o tom prethodno objaviti da se svako čuva zla, preduzeti mere da one kuće, koje se sa svojim ljudstvom ne mogu ishraniti, ne ostanu bez potrebne hrane. Kao uzrok tadanje bolesti i njena širenja u granici ističe Dvor. ratni savet nečistoću graničara koji ne / menjaju /, presvlače košulje i kroz nekoliko godina nose isto odelo pa je kod njih ispravljanje tim veće, a stara odela gnile od znoja pa su uz njih lako prianjaju bolesti. Zato je za dalje sprečavanje bolesti najnužnije da svako uvidi da je u svima mestima koja su blizu bolesti potrebno da svi stanovnici bez razlike budu prisiljeni da se ne samo često kupaju, nego da presvlače, ne samo košulje nego da i druge odevne stvari kao čarape, obojke, prsluke, rekle i kabanice češće peru. To se dostavlja ravnanja radi magistrate, da pazi na čistoću kuća i odela, a ujedno se nalaže da se nijedan stranac ne sme primiti u kuću i naročito se ne sme zadržati preko noći bez prethodne prijave mesnoj vlasti.” (IAB-ZM-1564-55-76)
Zemun, 20. januar 1796.
”U vezi sa vestima o stanju zdravlja /kuge/, generalna komanda je izdala naređenje da svako prelaženje sa jedne ili sa druge strane beogradske kapije ima da prestane dok se stanje zdravlja ne popravi a da trgovina ne bi imala smetnji, rešeno je u saglasnosti sa kontumacem da se od sutra, pisma koja stižu od trgovaca, do 8 sati ujutru predadu f(?) komande odakle će ih saopštavati onima na koje se odnose. Isto tako konzulu Petru Ičku koji će ih saopštavati sa druge strane beogradske kapije, predavaće tumaču, a trgovci će dolaziti i odnositi ih. Uvoz i izvoz robe će i dalje da se nastavi. Sa ovim naređenjem imalo je da se upozna stanovništvo.” IAB-10-1796-16-17
Spisak srpskih porodica u Zemunu 1791. god. (Istorijski arhiv Beograda)
