Mali čovek i digitalna istorija

U svakodnevnim izlascma na svetsku mrežu zvanu internet i krstarenjem kroz njene nepregledne talase, često zaboravljamo na činjenicu da je dobar deo čovečanstva u tu mrežu profesionalno upleten već duži niz godina. Istoričari, arhivisti, antropolozi, novinari, samo su neki od protagonosta koji već duže od tri decenije obezbeđuju dostupnost tragovima minulih zbivanja, između ostalog, i putem elektronskog pristupa digitalnim kopijama, ali sve više i digitalno rođenim dokumentima, kolekcijama i zbirkama. Uspeh koji su postigli pionirski poduhvati digitalizacije u svetu, počevši od projekta Američko sećanje, koji je pokrenula Kongresna biblioteka SAD 1990. godine, podstakli su stotine drugih biblioteka i arhiva da otpočnu sa digitalizacijom svojih kolekcija na mreži.

Moglo bi se reći da se i kod nas, uprkos brojnim ograničenjima i teškoćama, tokom vremena ipak stiglo do koliko-toliko opipljivih rezultata u oblasti digitalizacije kulturne baštine i onlajn upotrebljivosti arhivskih dokumenata i istorijskih izvora. Na prvom mestu mislimo na poduhvate koje su organizovale i sprovele javne ustanove (arhivi, biblioteke, muzeji). Iako bi se o kriterijumima za odabir objekata kulturne baštine koji će biti digitalizovani i prezentovani moglo posebno govoriti, ostaje činjenica da je danas značajan broj važnih izvora za proučavanje prošlosti korisnicima dostupan i onlajn. Teško je dovoljno naglasiti koliko je istraživačima raznih oblasti, kao i širokom krugu korisnika u potrazi za izvorima od značaja to što su oni raspoloživi i pretraživi putem savremenih tehnologija. Treba imati na umu da su istorijskih izvori koji se čuvaju u arhivima i sličnim ustanovama tamo dospeli uglavnom na dva načina: ili putem obavezne predaje dokumenata državne uprave, ili putem poklona i otkupa dokumenata od strane istaknutih pojedinaca i porodica.

Za istraživanje istorije privatnog života i proučavanje prošlosti običnih ljudi od presudnog značaja postaje mogućnost da se pored istorijskih izvora pohranjenih u državnim institucijama, pristup obezbedi i dokumentima iz privatnih kolekcija. Profesor Milan Ristović je priređujući obimni zbornik radova Privatni život kod Srba u dvadesetom veku, još 2007. godine ukazao na gotovo ukorenjenu nemarnost u čuvanju porodičnih papira, dnevnika, lične prepiske, a takođe istakao i da „veb sajtovi, blogovi, četovanje o intimnim stvarima sa nepoznatima na drugom kraju sveta uvode modernu privatnost u jednu drugu stvarnost, koja je sve dalje od njenog uobičajenog poimanja”. U tom kontekstu trebalo bi obratiti pažnju na primere veb prezentacija koje bi mogle biti od koristi istraživačima istorije privatnog života. Takođe, sadržaji tih sajtova ukazuju i na nove pravce privatno-javne saradnje u pogledu širenja baze dostupnosti i zaštite tragova minulih vremena.

Dobar primer sajta u čijem fokusu su neki aspekti privatnog života građana jeste sajt Stražarni lopov (Kratke priče o izgubljenoj generaciji, o Rock’n’Rollu i o odrastanju u državi sa šest republika), autora Gorana Polaka iz Zagreba. Tu se u formi bloga već preko deset godina redovno objavljuju zanimljivi prilozi propraćeni mnoštvom autentičnih dokumenata – fotografijima, plakatima, audio i video snimcima, radio emisijama, skeniranim ulaznicama koncerata, isečcima iz štampe, itd. Iako tematski opseg uglavnom uključuje pank i alternativnu rok muziku, pažljiviji posetioci će brzo doći do zaključka da je reč o zaista prvorazrednoj lokaciji za razumevanje višeslojnih fenomena važnih za izučavanja kulture mladih u socijalističkoj Jugoslaviji. Time istraživači dobijaju vrednu dopunu izvora standarno pohranjenih u arhivima, kao što su na primer fondovi gradskih komiteta Saveza komunista. Ili, ako otvorimo sajt beogradskog novinara Dragoslava Simića (Audio i Foto arhiv Simić), susrešćemo se sa velikim brojem interesantnih audio i foto dokumenata koji potiču ne samo iz opusa profesionalne delatnosti gospodina Simića, već i iz privatnih arhiva, kao što su sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku, nastale pre i posle Drugog svetskog rata. Osim toga, u odeljku sajta Istorija iz fioke Simić poziva korisnike da i sami daju doprinos i zaštite sećanja svojih bližnjih čuvajući ih u tom virtuelnom arhivu.

U svrhu podstreka i lakše digitalizacije dokumenata iz privatnih zbirki, njihove zaštite i dostupnosti putem interneta, Austrijanac Aleksandar Šatek pokrenuo je 2012. godine set digitalnih alatki pod nazivom Topoteka (Topothek). Ta plaforma je tokom nekoliko godina razvoja institucionalizovana kroz Međunarodni centar za arhivska istraživanja (ICARUS) i pridobila je mnoge pojedince i institucije da oforme kolekcije dokumenata sa naglaskom na značaj koji one imaju za lokalnu istoriju. Na portal se mogu uvrstiti i dokumenta iz već postojećih kolekcija, ukoliko odgovaraju konceptu i nameni (na primer, dozvola za vožnju biciklom iz maja 1944. godine, u vlasništvu Pomorskog i povijesnog muzeja Hrvatskog primorja Rijeka, koji je pridodat u bazu kao rezultat saradnje Istarskog arhivističkog društva i Topoteke). Sva dokumenta u bazi su indeksirana, datirana i lokalizovana.

Svemu rečenom dodajmo i to da se prilikom sakupljanja, obrade i prezentacije izvora za istoriju privatnog života moramo voditi i principima i regulativom zaštite ličnih podataka u digitalnoj eri. Postavlja se i pitanje da li je moguće ostvariti „pravo da budeš zaboravljen” (RTBF), tj. pravo pojedinca da bude izbrisan sa interneta, kako evidencija informacija, video snimaka ili fotografija o sebi koje su bile dostupne, tako da ih druga lica ne mogu naći preko pretraživača. To, kao i pitanje arhiviranja, održavanja baza podataka, prevazaliženja zastarelih formata čuvanja, i niz drugih nedoumica i problema, otvara važno pitanje u kom obliku i na koji način će nasleđe savremenog doba biti dostupno budućim generacijama.

Objavljeno u nedeljniku Novi magazin:

Slobodan Mandić, ”Ogled: Mali čovek i digitalna istorija”, u: Novi magazin, 2. IX 2021, br. 540, str. 62. / PDF