ICARUS, Monasterium.net <https://www.monasterium.net/mom/home> (7. II 2022).
Digitalna platforma Monasterium koja se kontinuirano razvija od 2002. godine danas sadrži više od pola miliona primarnih izvora srednjovekovnih i ranomodernih dokumenata, iz preko 170 ustanova, iz 16 evropskih zemalja. Pokretanje i razvoj ovog projekta predstavljaju jedno od najvažnijih dostignuća Međunarodnog centra za arhivska istraživanja (ICARUS) sa centrom u Beču. Skoro milion digitalnih snimaka slobodno dostupnih na portalu primarno je pretraživo prema arhivskim fondovima razvrstanim geografski, kao i unutar nekoliko desetina tematskih kolekcija. Istraživačima srpskog srednjeg veka od posebnog su značaja sledeće kolekcije: Srpske povelje u arhivima Mađarske (1411-1481, opis i komentari na eng), Srpski srednjovekovni dokumenti u Državnom arhivu Venecije (eng), Srpski vladarski dokumеnti u Državnom arhivu Dubrovnika (1186-1479, eng), Odabrane srpske vladarske povelje XIV veka (1306-1388, nem), Povеljе gospodara Srbijе i Zеtе u cеtinjskim zbirkama (nem). Formiranje i digitalna dostupnost ovih kolekcija na prestižnom međunarodnom portalu rezultat su saradnje i učešća na nekoliko međunarodnih projekata Balkanološkog instituta SANU. U cilju aktivnijeg uključivanja korisnika u virtuelnu naučnu zajednicu, širenja njenog obrazovnog potencijala, kao i u svrhu tehničkog unapređenja platforme, omogućena je slobodna registracija putem koje je dopušten rad na uređivanju sadržaja u ulozi moderatora.
Kralj Stefan Vladislav oslobađa građane Dubrovnika od plaćanja mogoriša (taksa na vinograde) za posede u Žrnovnici, oko 1240. god.
Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 2, 2021, str. 78-79.
Događaji u Srbiji u jesen 1941. godine, vezani za ustanak protiv okupatora i početak otvorenih sukoba između partizanskih i četničkih jedinica, zabeleženi su i u jednom sačuvanom dokumentu, izveštaju nemačkih okupacionih snaga (Abwehrstelle — Ast), koju je potpisao potpukovnik Federići (Federici). Ovaj centar nemačke vojne i obaveštajne i kontraobaveštajne službe Abver-a (Abwehrstelle – Beograd) nije bio vezan ni za jednu organizacionu jedinicu Vermahta, a u početku je bio potčinjen direktno Obaveštajnoj i kontraobaveštajnoj upravi OKW (Oberkommando der Wehrmmacht), a potom odgovarajućem nadleštvu pri Komandantu Jugoistoka u Solunu. U vojnoobaveštajnom pogledu obrađivala je u početku čitavu Jugoslaviju, a potom sarno Srbiju. U oba slučaja imala je svoje ispostave (Nebenstelle, Aussenstelle) i obaveštajne punktove (Meldekopf) i agente (Vertrauensmann) i па teritoriji susednih zemalja. Prvi rukovodilac ustanove bio je upravo potpukovnik Federići, a potom pukovnik dr Kohutek (dr von Kohoutek). Ustanova je bila smeštena na Dedinju do rasformiranja u prvoj polovini 1944. godine, i nosila je kamuflirani naziv Štab za vezu oružanih snaga (Wermachtsverbindungsstab). Uz ovu ustanovu bila je vezana Specijalna ispostava nemačke Vrhovne komande za iskorištavanje arhivskih fondova vojnih i državnih organa Kraljevine Jugoslavije koja je u 1942. ili 1943. godini po izvršenju zadatka povučena.
Sprovođenje zarobljenih Nemaca kroz Užice, jesen 1941. godine
Zanimljivo je da se u kratkom izveštaju o stanju na terenu pominje i suvoborsko selo Planinica, blizu Struganika, gde je inače zabeležen jedan od prvih sukoba na početku građanskog rata, još u septembru 1941. godine. Sukob je nastao kada su pripadnici Kolubarskog narodnooslobodilačkog odreda pokušali da odnesu iz sela prikupljeno oružje.
Dokument se čuva u Istorijskom arhivu Beograda, u fondu br. 1177 (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienst /BdS – Zapovednik Policije bezbednosti i Službe bezbednosti). Ova arhivska celina pored ostaloga sadrži i preko pet i po hiljada dosijea lica koja su sumnjičena ili hapšena od strane nemačke okupacione vlasti, ali i kartoteke agenata i pripadnika BdS-a.
Štambilj: Tajno
Abwehrstelle B e o g r a d
Beograd, dana 19. novembra 1941.
broj 8084/11.41 . taj. III C 2
Predmet: Izveštaji sa područja ustanka
Abwehrstalle Beograd dostavlja na znanje izveštaje primljene iz pouzdanih izvora.
Valjevo.
U okolini Valjeva izbili su nemiri. Nemci šalju kaznene ekspedicije u okolna sela. Nemački vojnici sporadično padaju u zasede koje im postavljaju komunisti. Komunisti skidaju vojnicima uniforme i šalju ih natrag u Valjevo bez odela. Uniforme oblače komunisti.
Užice.
U Kosjeriću je rukovodilac bandi neki Mita Igumanović, sin Jevrema Igumanovića, koji je profesor u Beogradu.
U Planinici se nalazi oko 80 Nemaca, sa kojima komunisti ljudski postupaju. U Užicu kao i u Čačku sproveli su komunisti i ljudi Draže Mihailovića mobilizaciju. Seljaci stupaju većim delom u odrede Draže Mihailovića, jer neće da idu komunistima, a najradije bi ostali kod kuće i ne bi se uopšte hteli mešati u borbu.
Fabrika municije u Užicu radi neprekidno. Oko nje su partizani postavili nemačke zarobljenike, kako Nemci ne bi mogli bombardovati tu fabriku.
Rukovodilac i komandant komunista u Užicu je učitelj Jerković.
Oficiri Draže Mihailovića održavaju red i sprečavaju streljanja, koja bi se imala izvršiti od strane komunista.
Draža i njegovi ljudi kažu partizanima da sada nije vreme za borbu, ali partizani hoće borbu.
Čačak,
U Čačak je došao neki komandant četnika, koji se zove vojvoda Bojović.
Rukovodilac komunista je neki Milenko Mikšić. Za komandanta Čačka postavljen je kapetan I klase po imenu Marjanović, on je pristaša Draže Mihailovića.
I ovde je nasilno sprovedena mobilizacija. Seljaci se mogu samo silom naterati da učestvuju u borbama, ali oni radije pristupaju odredima Draže Mihailovića.
Između ljudi Draže Mihailovića i komunista dolazi često do svađa. U Užičkoj Požegi došlo je između komunista i ljudi Draže Mihailovića dapače i do krvavih sukoba. Bilo je ranjenih i mrtvih na obe strane.
Kod Milanovca viđeno je 5-6 tenkova, sa kojima su raspolagali partizani.
Arhiv Vojvodine, Žrtve u Sremu (1941-1945) <https://sremskezrtve.arhivvojvodine.org.rs/> (5. X 2021).
Projekat Žrtve u Sremu (1941-1945) pokrenut je u Arhivu Vojvodine 2019. godine sa ciljem konačnog utvrđivanja konačnog broja stradalih sa ovog područja tokom Drugog svetskog rata. Od preuzimanja materijala iz postojeće elektronske baze podataka Muzeja Vojvodine krajem aprila 2020. godine, projektni tim Arhiva Vojvodine, na čelu sa dr. Milanom Koljaninom, uspeo je da za relativno kratko vreme kreira novi javno dostupan resurs, prvenstveno zahvaljujući korišćenju nove izvorne građe iz Arhiva Vojvodine (Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodine – fond F. 183), ali i prikupljanjem i prikupljanjem informacija sa drugih strana (literatura, drugi popisi, knjige streljanih, crkvene matične knjige, foto-dokumentacija). Paralelno sa poslovima na ažuriranju spiskova stradalih odvijao se i značajan posao na evidentiranju i fotografisanju spomen obeležja na području Srema u sastavu Republike Srbije.
Sistematizacija prukupljene i novootkrivene građe poslužila je kao temelj za izradu fukcionalne i značajne web prezentacije čiju okosnicu čini detaljno pretraživa baza podataka sremskih žrtava 1941-1945, od blizu četrdeset hiljada imena (3968 strana sa po 10 imena). Osim toga, autori su osmislili i realizovali i dodatne odeljke sajta: Svedočenja, O žrtvama, Kulturocid, Galerija, Spomen-obležja. U delu posvećenom svedočenjima žrtava trebalo bi sa tehničke strane omogućiti bolju čitljivost faksimila izjava preživelih (ili omogućiti optičko prepoznavanje znakova i prezentovanje u HTML-u). Isto važi i za značajan dokument koji svedoči o udaru ustaških vlasti i nemačkih jedinica na kulturnu baštinu naroda određenih za uništenje, dostupan u odeljku Kulturocid. Digitalna kopija ovog dokumenta iz 1946. godine (Zločini na kulturno istorijskim spomenicima i predmetima u Sremu, pdf, 400 strana) mogla bi se obraditi uz pomoć OCR čitača i na taj način tekst učiniti pretraživim. Naročito treba istaći vrednost sekcije posvećene spomen obeležjima, jer prikupljeni i predstavljeni podaci o žrtvama i spomen obeležjima, fotografisani i mapirani, stvaraju poseban vizuelni utisak i svedoče o masovnosti zločina počinjenih nad stanovnicima Srema u Drugom svetskom ratu.
Bitno je istaći da je baza podataka urađena informatički besprekorno, uz mogućnosti filtiranja i unakrsne kombinacije podataka prema više parametara (ime, ime roditelja, prezime, prebivalište, mesto stradanja, mesto rođenja, veroispovest, osnov hapšenja, osnov pogubljenja, ko je likvidacuju izvršio/naredio, godina stradanja, godina suđenja, mesto nestanka, mesto posmrtnih ostataka, spomen obeležje). Zahvaljujući tome je omogućena i detaljna statistička obrada materijala, kao što je prikazano na primeru statističkih analiza datih u odeljku sajta O žrtvama.
MV, 5416 (4), Ustaška parada u Zemunu, 1941.
U opisu projekta je naznačeno da on nije u potpunosti okončan, tako da je za očekivati da će prezentacija biti obogaćivana i dodatnim sadržajima, poput audio i video zapisa svedočenja žrtava koje su preživele zločine okupatora u Sremu, ili da će postojeća galerija foto dokumenata biti proširena, digitalno obrađena i pretraživa.
Slobodan Mandić, 5. oktobar 2021.
Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 1, 2021, str. 142-143.
Miloš Moskovljević (Varna, 1884 – Beograd, 1968), srpski filolog, lingvista, prevodilac, političar, diplomata i ministar. Učestvovao je kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Od 1917. do 1919. boravio je u Rusiji, gde je izučavao ruski jezik.
IAB, 1236, inv. br. 2, M 157/1916
Krf, Mikra, 1. jul – 7. novembar 1916.
Predmet po dopisu Ministarstva prosvete i crkvenih poslova Kraljevine Srbije komandantu Drinske divizije, u kojem se traži da se Miloš Moskovljević, cenzor pošte, ispita po pitanju poslate dopisne karte. Naime, Moskovljević je u dopisnoj karti naveo svoje zanimanje u miru i ratu i ispod toga dodao „ako želite čuti za njega”. Ministarstvo je smatralo da je izraz i ton karte neprimeren zvaničnoj prepisci. Moskovljević je odgovorio da je kartu napisao nakon beleške objavljene u novinama u kojoj je Ministarstvo tražilo da prosvetni radnici prijave svoje adrese. On nije bio siguran da li se to obaveštenje ticalo i njega, pošto već dve godine nema vezu sa Ministarstvom. Za sve to vreme ono nije ni pokušalo da upotrebi njegovu spremu i iskustvo, niti se interesovalo za njegovo prebivalište. Ministar prosvete Ljubomir Davidović doneo je po ovom predmetu rešenje da se Moskovljević, profesor Treće beogradske gimnazije, kazni jednomesečnom platom u korist Penzionog fonda za udovice i decu umrlih činovnika. Okrivljeni je na presudu uložio žalbu. Oktobra 1916. ponovo je iz Mikre pisao ministru prosvete i crkvenih poslova izveštavajući ga o promeni adrese, odnosno da je postavljen za tumača u 38. engleskoj bolnici u Mikri kod Soluna. U pismu je istakao da je sa „mirnog i gospodskog” mesta cenzora Drinske divizije došao na „pandursku dužnost jednog tumača”. Moskovljević moli za premeštaj u kakvu školu za srpske đake u Engleskoj i Francuskoj, gde bi mogao iskoristiti svoje znanje engleskog i francuskog jezika. Njegovu trenutnu dužnost mogao bi da vrši, kako naglašava, „i kakav običan Amerikanac”.
srpski
original, 20 l. + 1 dopisna karta
IAB, 1236, inv. br. 2, M 157/1916
Nakon obavljanja poslova kod srpskog delegata u Britanskoj vrhovnoj komandi i tumača u engleskoj bolnici u Mikri, Moskovljević je 30 . decembra 1916. godine raspoređen kod kapetana Milana Jovičića, srpskog delegata pri engleskoj Vrhovnoj komandi u Solunu, gde je ostao do 17. juna 1917. godine, kada je razrešen i stavljen na raspolaganje Ministarstvu vojnom, jer ga je Predsedništvo Vlade, na predlog ministra unutrašnjih poslova, s još petoricom, odredilo za put u Rusiju, u Petrograd. Radeći na nacionalnoj propagandi, pri srpskom poslanstvu u Petrogradu, i zamenivši profesora Belića na mestu šefa Srpskog instituta, Moskovljević je dočekao i Oktobrasku revoluciju, koja ga je bacila čak u Sibir, gde se kao inspektor starao o 1.500 izbeglica, koje su, ispred Nemaca, preko Rumunije izbegle iz krajinskog okruga u Rusiju. U Sibiru je učestvovao i u stvaranju Privremenog jugoslo- venskog narodnog odbora, koji ga je, sa još trojicom, i poslao u već oslobođenu državu, da obavesti jugoslovensku vladu o stanju izbeglica i zarobljenika – bivših austrougarskih vojnika, sa područja jugoslovenskih pokrajina.
Preko Hjabina, Vladivostoka, Šangaja, Japana, Vankuvera, Montreala, Njujorka i Vašingtona, Moskovljević se sa drugovima vratio u Evropu, a 19. aprila 1919. godine je stigao u oslobođeni Beograd, sada glavni grad znatno veće države, novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
”Uprkos zabrani prelaska granice dva carstva za stanovništvo zbog izbijanja kuge, uvoz i izvoz robe da se nastavi...”
U Zemunu, na mestu današnjeg Gradskog parka, početkom XVIII veka formiran je kontumac, tj. karantin, iz razloga velike epidemije kuge, koja je predstavljala opasnost za široko područje Srednje Evrope, budući da je tu bila granica dva velika carstva.
Lokalna vlast u vidu Magistrata postavljеna jе i organizovana u Zеmunu 1751. godinе, nеposrеdno poslе podizanja Zеmuna na stеpеn slobodnog vojnog komunitеta 1749. Prе osnivanja Magistrata, Zеmun jе bio pod Turcima od 1521. do 1717. godinе, i to višе kao muslimansko nеgo hrišćansko nasеljе; kratko vrеmе potpadao jе pod Dvorsku komoru u Bеču, od 1717. do 1728. godinе, sa širim i dubljim zalеđеm (Batajnica, Surčin, Dobanovci, Jakovo, Boljеvci, Kupinovo, Obrеž, Ogar, Karlovčić, Prahovo, Pеćinci, Golubinci, Popinci i Vojka) on sе nalazio u posеdu porodicе Šеnborn svе do momеnta kada jе, kao vеliki dеo zеmalja u Srеmu, prеd opasnošću od Turaka poslе zauzimanja Bеograda 1739. godinе, otkupljеn od porodacе Šеnborn i 1749. godinе pripojеn Vojnoj granici. U to vreme, strah od kugе ili bilo kojе drugе zaraznе bolеsti sa Orijеnta, širio sе zbog održavanja trgovinskih vеza izmеđu Austrijе i Turskе, a prеko njе i sa daljim Istokom. Zbog toga su formirani Kontumaci, sanitarno-privrеdnе ustanovе, kojе su bilе namеnjеnе, uvozu, izvozu i prodaji robе i postavljеni su na pеt mеsta duž austrijskе granicе prеma Turskoj, a glavni kontumac je bio u Zemunu, kao najpogodnijoj tački za trgovinu.
Panorama Zemuna
Zemun, 31. avgust 1795.
”Slav. gen. komanda javlja da je Dvor. ratni savet naredio da se u svrhu suzbijanja bolesti / kuge /, koja vlada u Sremu ima najstoržije sprečavati međusobni saobraćaj, da iz zaraženih mesta niko ne sme izlaziti niti ko od zdravih u njih ulaziti, a u slučaju prelaska zabranjenog kordona da se ima primeniti smrtna kazna, ali o tom prethodno objaviti da se svako čuva zla, preduzeti mere da one kuće, koje se sa svojim ljudstvom ne mogu ishraniti, ne ostanu bez potrebne hrane. Kao uzrok tadanje bolesti i njena širenja u granici ističe Dvor. ratni savet nečistoću graničara koji ne / menjaju /, presvlače košulje i kroz nekoliko godina nose isto odelo pa je kod njih ispravljanje tim veće, a stara odela gnile od znoja pa su uz njih lako prianjaju bolesti. Zato je za dalje sprečavanje bolesti najnužnije da svako uvidi da je u svima mestima koja su blizu bolesti potrebno da svi stanovnici bez razlike budu prisiljeni da se ne samo često kupaju, nego da presvlače, ne samo košulje nego da i druge odevne stvari kao čarape, obojke, prsluke, rekle i kabanice češće peru. To se dostavlja ravnanja radi magistrate, da pazi na čistoću kuća i odela, a ujedno se nalaže da se nijedan stranac ne sme primiti u kuću i naročito se ne sme zadržati preko noći bez prethodne prijave mesnoj vlasti.” (IAB-ZM-1564-55-76)
Zemun, 20. januar 1796.
”U vezi sa vestima o stanju zdravlja /kuge/, generalna komanda je izdala naređenje da svako prelaženje sa jedne ili sa druge strane beogradske kapije ima da prestane dok se stanje zdravlja ne popravi a da trgovina ne bi imala smetnji, rešeno je u saglasnosti sa kontumacem da se od sutra, pisma koja stižu od trgovaca, do 8 sati ujutru predadu f(?) komande odakle će ih saopštavati onima na koje se odnose. Isto tako konzulu Petru Ičku koji će ih saopštavati sa druge strane beogradske kapije, predavaće tumaču, a trgovci će dolaziti i odnositi ih. Uvoz i izvoz robe će i dalje da se nastavi. Sa ovim naređenjem imalo je da se upozna stanovništvo.” IAB-10-1796-16-17
Spisak srpskih porodica u Zemunu 1791. god. (Istorijski arhiv Beograda)
Lomax Digital Archive <https://archive.culturalequity.org/> (15. VII 2021).
Teško da je moguće preceniti ulogu koju su muzičar i etnomuzikolog Alan Lomaks i njegov otac Džon Ej Lomaks odigrali u oblikovanju savremene muzičke istorije. Putujući zabačenim predelima američkog juga u potrazi za tragovima tradicionalnog muzičkog nasleđa, a pod pokroviteljstvom Kongresne biblioteke, između 1933. i 1942. godine oni su sakupljali i beležili izvorne i autentične snimke. Alan je kasnije samostalno nastavio sa ovim važnim poslom sve do osamdesetih godina 20. veka. Osim toga, pedesetih godina je boravio u Evropi takođe neumorno radeći i snimajući izvođače u Britaniji, Irskoj, Italiji i Španiji. Prvi muzičar koga su Lomaksi snimili 1933. godine je bio Hjudi Ledbeter (Huddie Ledbetter), poznatiji kao Lid Beli (Lead Belly), u zloglasnom kazneno popravnom zavodu Lujzijane ”Angola” Takođe, zaslužni su i za otkrivanje i približavanje široj publici bluz gitariste Roberta Džonsona, protesnog pevača Vudi Gutrija, folk umetnika Pita Sigera, kantri muzičara Burl Ivesa. O značaju muzikološkog poduhvata Lomaksovih svedoče i reči Brajana Ina da bez Alana Lomaksa verovatno ne bi bilo ni bluz eksplozije, RnB pokreta, Bitlsa, Stonsa, ni Velvet Andergraunda.
Digitalni arhiv Lomaksovih omogućava slobodan pristup audio-vizuelnim kolekcijama koje su nastajale u rasponu od sedam decenija. Izuzetno vredan i bogat materijal odlično je sistematizovan, pregledan i lako pretraživ. Klasifikacija je izvršena dodeljivanjem oznaka prema više parametara (ličnosti, instrumenti, lokacije, vrsta muzike itd), a svaki audio zapis i slika su opisani metapodacima na više nivoa. Odeljak sajta Explore sadrži pet celina raspoređenih ispod naslova Glavna kolekcija. Prva celina je katalog terenskog rada sa preko 20.000 digitalizovanih celina i sa oko 5.000 fotografija. Unutar svakog od ovih područja omogućeno je i dodatno filtriranje materijala, dok peto polje zapravo predstavlja indeksirane sadržaje prema imenu izvođača, mestu nastanka zapisa, vrsti muzičkog instrumenta, kulturi, muzičkom žanru. Prezentacija sadrži još nekoliko veoma zanimljivih dodataka, poput dnevne serije pesama Nevolje neće trajati zauvek, pokrenute 2020. god. u prvim mesecima pandemije korona virusa, a koja je zamišljena kao neka vrsta uvodne izložbe u Lomaksov digitalni arhiv.
Izvanredno vredan i bogat materijal dostupan na sajtu Digitalnog arhiva Lomaks nastao je spajanjem građe nezavisne arhive Alana Lomaksa (1946-1991), digitalizovane i sačuvane od strane Udruženja za kulturnu jednakost krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, sa hiljadama snimaka koje su na acetatnim i aluminijumskim diskovima Lomaksi zabeležili od 1933. do 1946. pod pokroviteljstvom Kongresne biblioteke.
Annie Mae and Fred McDowell. Como, Mississippi, September 1959
Društvene mreže i ustanove kulture – Istorijski arhiv Beograda (piše: Slobodan Mandić, viši arhivista)
Pored prioritetnog zadatka prilagođavanja potrebama istraživača, kulturno-prosvetna funkcija ostaje jedna od najznačajnijih delatnosti savremenih arhiva.1 Međutim, potrebno je nanovo razmotriti propagandnu delatnost baštinskih ustanova kulture u svetlu najnovijeg talasa tehnološke ekspanzije. Dok su ranije arhivisti izlazak iz anonimnosti preduzimali aktivnostima poput propagandnih kampanja, izložbi, obilazaka terena, predavanjima, medijskim nastupima, ovaj segment rada u najvećoj meri danas je neizostavno povezan sa razvojem informaciono-komunikacionih tehnologija. Takođe, ono što je oduvek odlikovalo kulturno-prosvetnu delatnost je karakteristika neprestanog pronalaženja novih oblika rada i usklađivanje sa dostupnim mogućnostima i sredstvima.2
Trend ubrzanog razvoja savremenog sveta pod uticajem novih tehnologija i pomeranje granica eksploatacije interneta pojavom novih web-aplikacija uzrokovali su da se i sama priroda novih medija neprestano menja. Nove tendencije dobile su i svoj odgovarajući izraz u kovanici „Web 2.0”, a suštinski pomak ogleda se u povećanoj interaktivnosti i mogućnosti učestvovanja u kreiranju sadržaja i od strane korisnika informacija i prezentovanih sadržaja. Razne društvene mreže (social networks), zatim servisi za objavljivanje, pregledavanje i razmenu fotografija (Flickr), video zapisa (YouTube), podkastovi (zvučni zapisi predavanja, prezentacija, konferencija, seminara), blogovi, forumi, tagovanje ili folksonomija (mogućnost kategorizacija sadržaja korišćenjem ključnih reči ili tagova) i viki veb sajtovi, RSS fid (funkcija koja omogućava čitanje aktuelnih novosti bez posećivanja mnogobrojnih veb stranica uz pomoć posebnih „čitača“), sve su to zapravo sastavni delovi Web-a 2.0.
Kulturno-prosvetna delatnost i odnos arhiva i javnosti upadljivo postaju neizbežna tema mnogih arhivističkih skupova širom sveta. Prvenstveni razlog za fokusiranje pažnje na delovanje arhivskih institucija u javnom sajber prostoru dolazi od toga što se rapidno povećava broj korisnika koji u potrazi za informacijama koriste nove tehnološke mogućnosti. Iz perspektive korisnika kulturnih dobara, od manje je važnosti da li su izvori saznanja i iskustva pohranjeni u arhivima, bibliotekama ili muzejima, već da ostvare pristup izvorima za koje su zainteresovani i da imaju mogućnost da ih koriste, bez obzira na njihovu vrstu i instituciju u kojoj se čuvaju.
U izveštaju Međunarodnog arhivskog saveta iz 2002. godine ukazano je na to da će arhivi u digitalnom dobu za primarni cilj svoje delatnosti imati potpunu digitalizaciju i onlajn dostupnost arhivskog materijala. Ipak, ulaganje u digitalizaciju za arhive je veoma skup i složen poduhvat koji zahteva dosta vremena. Čak i ako bi arhivi imali neograničen budžet i resurse, ovo bi bio veoma dugotrajan i ambiciozan proces. Stoga bi lakši put vodio korišćenju drugih mogućnosti koje digitalne tehnologije stavljaju arhivima na raspolaganje.
Različite arhivske i druge kulturne institucije širom sveta krenule su sa širokom implementacijom Web 2.0 servisa, pokušavajući da iskoriste njihove brojne prednosti u odnosu na standardne veb prezentacije koje su do nedavno predstavljale osnovni vid komunikacije ovih ustanova sa spoljnim svetom. Time su mnogi arhivi krenuli uspešno da izlaze iz dugogodišnje anonimnosti i da probijaju medijsku barijeru, koja je okruživala ustanove ovog tipa.
Uviđajući da novi internet servisi, poput društvenih mreža, predstavljaju potencijalno veoma značajno sredstvo za povećanje prisutnosti u javnom prostoru i promociju svoje delatnosti, Istorijski arhiv Beograda je od januara 2011. godine u virtuelnom prostoru prisutan i preko fejsbuk stranice, koja je brzo stekla veliki broj poštovalaca.3 Važno je napomenuti da je i ovaj vid širenja aktivnosti arhiva u savremenom okruženju pažljivo unapred razmotren, pre svega uzimajući u obzir teorijske postavke ovog vida delatnosti od strane arhivista iz tehnološki naprednijih zemalja, poput radova američke arhivistkinje Kejt Tajmer (Kate Theimer)4, a usled nepostojanja takvih prezentacija od strane arhivskih ustanova u našoj zemlji.
Fejsbuk stranica Istorijskog arhiva Beograda – preko 23.500 registrovanih pratilaca decembra 2019. godine
Dosegavši u 2021. godine broj od skoro 25.000 registrovanih korisnika, fejsbuk stranica Istorijskog arhiva Beograda se svrstava među najuspešnije prezentacije evropskih arhivskih ustanova u okvirima te društvene mreže (fejsbuk stranica Nacionalnog arhiva Francuske istovremeno ima 24.500 pratilaca, a stranica Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva nešto preko 106.000 pratilaca).
Fejsbuk prezentaciju arhiva održava nekoliko zaposlenih, a tu se na svakodnevnom nivou objavljuju različite informacije i zanimljivosti iz prošlosti, najviše vezane za Beograd i arhivsku građu koja se u Arhivu čuva. Ovaj vid prezentacije arhiva pokazao se kao veoma prikladan i uspešan. Potrebno je ukazati i da materijal objavljen preko zvaničnih internet prezentacija i prezentacija projekata uveliko ostaje neiskorišćen ukoliko nije podržan postovima na društvenim mrežama. Pored svakodnevnog povećanja virtuelnog auditorijuma i animiranja publike kroz objavljivanje starih fotografija, podataka o arhivskim fondovima, građi i izdanjima, rubrike Dogodilo se na današnji dan, tekućim aktivnostima i dr, za očekivati je da će na ovaj način promovisana arhivska delatnost i bogati fondovi arhiva zainteresovati širi krug ljudi, naročito mlađih generacija, i pobuditi u njima radoznalost za korišćenjem arhivske građe, ali i probuditi svest o značaju i neophodnosti njenog čuvanja.5
Flikr – servis za objavljivanje, pregledavanje i razmenu fotografija
Nakon uspešnog eksperimenta sa fejsbuk stranicom, usledilo je otvaranje naloga i i pokretanje aktivnosti i na drugim društvenim mrežama: aktiviranje servisa za objavljivanje, pregledavanje i razmenu fotografija (Flickr, septembar 2012), videozapisa (Youtube kanal, maj 2014), uspostavljenje saradnje sa Vikimedijom Srbije (2016)6, pokretanje naloga na društvenoj mreži tviter (septembra 2018. godine). Sve ove aktivnosti zajedno su rezultirale mnogo većim prisustvom Istorijskog arhiva Beograda u javnosti i približavanja arhivskog blaga poverenog na čuvanje Arhivu širem krugu korisnika.
Interakcija na tviteru: @jevremz to @IA_Beograda, 4. Dec. 2019.
Zaposleni u ustanovama kulture neminovno moraju računati na ogroman potencijal društvenih mreža u okviru propagandne delatnosti. Naročito treba skrenuti pažnju na brojne slučajeve zanemarivanja, ili pogrešnog i neadekvatnog korišćenja ovih alata. Često je uzrok tome i neplaniranje vremena i troškova potrebnih za obavljanje ovih poslova od strane lica koja osmišljavaju i razrađuju pojedine projekte u vezi sa prezentacijom digitalnih sadržaja. Stoga se mogu pronaći slučajevi dobro osmišljenih i dizajniranih web portala i platformi, koje sadrže značajan i potencijalno veoma koristan materijal, ali koji na žalost ne pronalazi lako put do publike i korisnika.
Od brojnih slučajeva pozitivne prakse implementacije društvenih mreža u projekte iz digitalne humanistike u svetu pomenimo nasumično izabran primer projekta Italijanska paleografija na čijem Web sajtu je prezentovano 102 italijanska dokumenta i rukopisa iz perioda od 1300. do 1700. god. sa alatima za dešifrovanje teksta i drugim propratnim sadržajima. U autorskom timu projekta je i urednica Izabela Manji (Isabella Magni, Rutgers University), pored ostalog zadužena i za koordinaciju poslova na društvenim mrežama.7
Youtube kanal IAB, decembar 2019.Arhivski dokumenti u vlasništvu Istorijskog arhiva beograda na Vikimedijinoj ostavi
Historic England – Championing England’s heritage<https://historicengland.org.uk> (16. III 2021).
Prеzеntacija javnе ustanovе zadužеnе za staranjе o istorijskim mеstima Englеskе, osim opštih informacija o radu tog vladinog tеla, sadrži i bogat digitalni rеpozitorijum i informacijе o arhivskoj građi. Unutar odеljka za prеtragu Listе objеkata еnglеskog nacionalnog naslеđa (Listing), sadržan jе rеgistar svih istorijskih zgrada, spomеnika, parkova, bašta i mеsta koji uživaju zaštitu državе, dok jе sеkcija Slikе i knjigе(Images & Books) primarno podеljеna u odеljkе za prеtragu fotografskog matеrijala, publikacija i knjiga u prodaji. Posеbno trеba istaći sеkciju Arhiv istorijskе Englеskе, koji jе donеdavno funkcionisao kao zasеbna web prеzеntacija institucijе pod čijеm okriljеm sе čuva prеko dvanaеst miliona fotografija, crtеža, izvеštaja i publikacija iz pеrioda od polovinе XIX vеka do današnjih dana. Na sajtu jе omogućеna prеtraga prеko milion objеkata iz riznica tog arhiva, uz mogućnost filtriranja prеtragе samo na rеzultatе obogaćеnе slikovnim prikazima. Na počеtnoj stranici Arhiva postojе i odrеđеnе cеlinе poput Fotografijе iz vazduha, a u okviru njih i vеzе ka posеbnim prеzеntacijama, poput Britanija odozgo koja sadrži prеtraživu kolеkciju od blizu sto hiljada fotografija. Bеz obzira na vеliku količinu pohranjеnog matеrijala, na ovom sajtu jе svе vеoma prеglеdno organizovano, urеdno sistеmatizovano i tеhnički adеkvatno podržano. Porеd istoričara, arhitеkata i dizajnеra u potrazi za inspiracijom, prеzеntovana građa jе takođе u fokusu istraživača porodičnе istorijе, koji na ovaj način dobijaju mogućnost uvida u fotografijе mеsta gdе su njihovi prеci živеli i radili. Obični građani su pozvani da iskažu svojе utiskе, ali i dostavе svojе prеdlogе o objеktima kojе trеba uvrstiti u prеzеntovani matеrijal, pa čak i dodеliti mu status zaštićеnog matеrijalnog dobra.
Slobodan Mandić, 16. mart 2021.
Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 3, 2020, str. 129-130.
Arhiv Republike Srpske, Arhipedija <http://arhipedija.com> (25. XI 2020).
Nedugo nakon pokretanja elektronskog katalog rukopisa i arhivalija u Narodnoj biblioteci Srbije, tim stručnjaka iz Arhiva Republike Srpske je lansirao Arhipediju – platformu za opis i digitalizaciju arhivskih materijala, takođe baziranu na prilagođenoj aplikaciji otvorenog pristupa AtoM („Access to Memory“). Taj softver je nastao kao rezultat višegodiše saradnje arhivskih i informatičkih stručnjaka, a do sada je našao primenu u više od dve stotine arhivskih, muzejskih i dokumentacionih ustanova i organizacija širom sveta. Pored dobro osmišljenog intefejsa i prilagođenog dizajna, Arhipediju odlikuje i izuzetna sadržajnost, sa omogućenim pristupom najaktuelnijim metapodacima, odnosno opisima fondova i zbirki i njima pripadajućem arhivskom materijalu. Funkcionalnost prilagođenog rešenja omogućava unošenje osnovnih i proširenih podataka na nivou fondova i zbirki, uz detaljnu obradu nižih jedinica i unos digitalizovanog materijala. Korisnicima je omogućena jednostavna navigacija kroz dostupan materijal uz pomoć sugerisanih kategorija, tehnika napredne pretrage i filtiriranjem rezultata (npr. sa digitalnim objektima, ili prema stvaraocu arhivske građe). Osim benefita za spoljne korisnike zainteresovane za arhivsku građu koja se čuva u arhivskim i drugim ustanovama u Republici Srpskoj, treba podvući da se izabrano sofversko rešenje istovremeno koristi i kao alat za obradu arhivskog materijala, sa neuporedivo većom fukcionalnošću i mogućnostima u odnosu na doskorašnja rešenja (lokalne baze podataka, word i excel dokumenti i sl).
Slobodan Mandić, 25. novembar 2020.
Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 1, 2020, str. 93.
UNESCO Archives AtoM catalogue <https://atom.archives.unesco.org> (12. XII 2019).
Među oko dve stotine institucija širom sveta koje su kao platformu za prikaz svojih arhivskih kolekcije izabrale softver AtoM / ICA- AtoM nalazi se i Arhiv Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Onlajn elektronski katalog odražava arhivsku strukturu Arhiva Uneska, koja je podeljena u 16 grupa (audiovizuelni arhiv, dokumenta sekretarijata, generalna konferencija, dokumenta međunaradonih organizacija, elektronski zapisi, itd). Zahvaljujući međunarodnim standardima za opis arhivske građe, inkorporiranim u prilagođenu aplikaciju, katalog je moguće pregledati i prema drugim elementima: jeziku (engleski, francuski), stvaraocu, imenskim i geografskim odrednicama, tematskim celinama, novou opisa.
Činjenicu da u katalog još nije uvrštena veća količina detaljnih opisa dokumenata i digitalnih kopija objašljena je time da su za početak dati opisi na opštem nivou, a detljanije informacije će biti dodavane u kontinuitetu. Postojeći opisi omogućavaju uvid u opšti pregled arhivske građe iz Arhiva Uneska i način na koji je ona organizovana.
Slobodan Mandić, 12. decembar 2019.
Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 1, 2019, str. 117-118.
