Sudbina vile Katarine Kasidolac 1937-1958.

Судбина виле Катарине Касидолац 1937-1958.

  • Пишу: др Вања Панић, Слободан Мандић
  • Истраживање историјата виле Катарине Касидолац је подржала амбасада Краљевине Норвешке у Београду

О аутору архитекти: Владислав Владисављевић је рођен 1905. године у Београду. Основну и средњу школу је похађао у Београду и Нишу. Потом, одлази у Француску где на Лицеју де Нис (Liceu de Nice) завршава четири разреда гимназије. Матурирао је 1923. године у Београду. Дипломирао је 1930. године на београдском Техничком факултету. У периоду 1931-1932. године борави у Немачкој, где код професора Бруна Паула (Bruno Paul, 1874, Seifhennersdorf, Germany – 1968, Berlin, Germany) сарађује на пројектовању и уређењу грађевина и ентеријера. Вративши се у Београд, најпре ради у предузећу „Лабор“, а по положеном државном испиту, 1933. године започиње самосталан креативни рад на пројектовању објеката од којих издвајамо реализације: Кућа браће Владисављевић, Господар Јевремова 57 (1936), стамбена зграда за ренту Јелице Штеклин Рош у Бирчаниновој улици 28б, (1938), стамбена зграда за ренту Данила Николића у Будимској улици 5 (1935) и Цвијићевој улици бр. 125 (1940), зграда Спасићеве задужбине у Кнез Михајловом улици 19 (1939). Од породичних вила које се граде у елитним резиденцијалним зонама Београда, Дедиње и Сењак, издвајамо поред Виле Кaсидолац и кућу Јеле Бајлони у Ужичкој улици 20 (1932), кућу Божане Бајлони у улици Сање Живановића 12, кућу Ане Божовић у улици Сање Живановића 14 (1937) као и кућу Милорада Дивјака у булевару Мира 27 (1939). Владисављевић је такође пројектовао и кућу Николе и Владислава Пашића (синови Катарине Касидолац из првог брака са Радом Пашићем) у Крунској 10 (1937).

Утицаји на архитектуру аутора – од сунца Медитерана до осећаја „Краљевског“

Већ у периоду школовања, архитект Владислав Владисављевић боравио је у медитеранској Ници где је имао прилику видети отменост, једноставност приморске архитектуре, складне силуете кровова и фасада поднебља овог лучког и туристичког града, али првенствено монденског сјаја европске класе која се еманциповала у првим годинама после Првог светског рата. Увек тражећи нове инспирације, усавршавање и студирање архитектуре разних поднебља и култура, биле су мотив за путовање у Италију, Француску, Шпанију, Немачку, Грчку, Турску. Од античких, средњовековних наслеђа градова и споменика архитектуре и урбанизма, декоративних елемената и ентеријера до модернистичких схватања обликовања фасаде и функционалне организације простора, архитект Владисављевић је рефлектовао ово искуство у свом ауторском изразу, првенствено на врло смелој комбинацији утицаја епоха антике, ренесансе, готике и викторијанске градске архитектуре са модернизмом „белих“ чистих површина. У временском и културном контексту, период пројектовања и градње вила подударао се и са појавом и феноменом џез музике, плеса, звучног филма и првог таласа холивудског гламура, европске аванграде, уметничких окупљања, изложби, тако да су ови фини уметнички тонови уткани у отменост стамбене архитектуре аутора.

Kонструкција и инжењерски аспект градње виле Касидолац

Вила Катарине Касидолац, Толстојева 15, око 1938, Музеј града Београда

Конструктивне карактеристике објекта веома су специфичне и иновативне у одређеним елементима архитектонског инжењерства. Вила је фундирана на бетонским темељима  тзв. темељним бетонским тракама испод носећих зидова од опеке ширине 38 цм што је била пракса зидања у смислу димензија опеке у том периоду. Зидови приземља и спрата су рађени у цементном малтеру (статички и сеизмички стабилнијем, док су подрум и помоћни делови куће урађени у продужном или кречном малтеру). Да би се добила илустративна и живописна пластика фасаде, урађена је традиционалним грубим набацивањем продужног малтера у фракцији са крупнијим каменим гранулатом. Након тога урађено је кречење фасаде да би се потом по идеји архитекте приступило апликацијама грубим ломљеним каменим елементима (по угловима зграде) чиме се добила жељена рустичност фасаде и камена, посебно да би се уклопила са јаким потпорним каменим зидовима ограде саме катастарске парцеле. Највећа иновација у инжењерском смислу је употреба армирано бетонског међуспратног носећег система „Хербст“ који је по статичком прорачуну омогућио веће распоне, а који је био постављен између позиција армирано бетонских греда и подвлака над носећим елемeнтима (зидовима). Ентеријерска обрада унутрашњих зидова у приземљу рађени су пo традиционалном начину Калће Векио (итал. Calce Vecchio) кога карактерише тзв. грубо наношење малтера, док су на спратовима малтерисани глатко. Столарија, дакле прозори и врата су урађени од храстовине у природној боји дрвета. Подна обрада у холовима је од камена, у трпезарији од фино сложене орнаментисане опеке, док су у кухињама, купатилима и тоалетима са мокрим чворовима урађена керамика. Завршна обрада главних степеница хола су обложене природним каменом, а помоћна степеништа од вештачког камена. Кровна конструкција је урађена од тесане дрвене грађе, а кровни покривач је типа: ћерамида. Решеткасти елементи од кованог гвожђа су декоративног карактера.

О Вили Катарине и Драгомира Касидолац

Најсликовитији пример фузије архитектонских стилова и елемената фасадне обраде и функционалне просторне организације модернизма налазимо у вили Касидолац у Толстојевој улици, која је према одобреном плану од 23. октобра 1937. године, зидана од 10. новембра 1937, а довршена 26. октобра 1938. године.1 Клијент је био министар Драгомир Касидолац (1888-1939)2 и његова супруга Катарина (1894-1994)3, што је веома битно са обзиром на дипломатску активност клијента који је боравио у периоду 1937-1939. на месту амбасадара Краљевине Југославије у Уједињеном Краљевству. Ова политичка конекција са енглеском културом рефлектована је и на организацију куће ословивши у оригиналној пројектној документацији раскошни салон као „Living room“, двоетажни, слободни простор ентеријера као примарни део разуђене групације функционалних зона резиденцијалне виле.

Пројектна документација за кућу Катарине Касидолац, Толстојева 19, ИАБ, ОГБ, ТД

Сваки сегмент оригиналне пројектне документације је дат на засебном листу. Тако се на једном листу налази основа подрума, чији садржај су, између осталог, чинили и подрум за вино, остава за намирнице и котларница.4

У зони приземља су смештене поред Living room-а, господинова соба која је уједно имала и функцију радне собе. Салон и трпезарија поседују директан излаз у патио, односно на терасу, који је дефинисан аркадним тремом. Степениште са декоративном оградом из дневне собе води на галерију, која омогућава да дневна соба добије двоструку висину, чиме се истиче сугестивност ентеријера. Простори приватних просторија се деле на одвојене зоне спаваћих соба за децу и одвојених спаваћих соба за господина и госпођу Касидолац које представљају специфичност зоне комфора и интиме карактеристичне за више класе европског и викторијанског џет сета. Боравак у Уједињеном Краљавству могао је допринети овој социолошкој посебности у просторној организацији резиденције.

Архитектонски обликовни концепт се заснива на идеји рустичности и декоративности стилских елемената, готике и романике и византијске уметности: третман прозорских отвора, стубова са украшеним капителима на флоралним мотивима, употреба природног камена као материјала на фасадама примењени су на стилским постулатима модернизма, у првом реду белим чистим фасадним површинама на којима аутор уводи елементе приморске архитектуре (дрвене шкуре, сенила, зеленило) Имплементација појединачних архитектонских елемената средњовековне архитектуре кући даје романтичарски, али и монденски, гламурозни контекст грађанске класе 30-их година XX века. Сведена декоративна пластика је у највећем делу концентрисана у зони отвора. Специфичан архитектонски елемент уређења дворишта представљају камене зид-ограде, фонтана и наткривени правоугаони патио (летњиковац – трем) на колонади стубова као директној реминисценцији на средњовековне манастирске клаустре и архитектуру перистила у грађанским вилама античког Рима. Уосталом, грациозност викторијанских енглеских кућа, лепршавост тосканских сеоских и медитеранских вила рафинисано су увезани са домаћом етно традицијом Балкана.

Стицајем околности ни Драгомир ни Катарина Касидолац неће имати прилике да користе ову грађевину за свој животни простор. Драгомир је преминуо након кратке и изненадне болести 13. јуна 1939. у Швајцарској, где је премештен пред смрт након вршења дипломатске службе у Лондону. Катарина Касидолац са синовима из претходног брака, Владиславом и Николом Пашићем, прелази у кућу у Крунској 10, коју је такође пројектовао архитекта Владимир Владисављевић за Драгомира Касидолца, односно за синове Катарине Касидолац. Зграда у Крунској 10 је грађена и довршена истовремено са вилом у Толстојевој 15, током 1937, и 1938. године.  У овој кући у Крунској улици Катарина Касидолац ће живети скромно и повучено дуги низ година након завршетка Другог светског рата. Умрла је у стотој години 1994. године. Након смрти Драгомира Касидолца, према сачуваној архивској грађи у Архиву Југославије5, Катарина Касидолац је вилу у Толстојевој 15 издавала у закуп „искључиво страним амбасадама”, а познато је и по којој цени. На дан 1. септембра 1939. године зграда је издавана у закуп за суму од 96.000 динара годишње, односно 8.000 месечно.6 Према податку из телефонског именика Београда за 1941. годину, у вили је те године било смештено бразилско посланство. Треба рећи да постоје индиције да је Катарина Касидолац објекат пре рата издавала и другим амбасадама (АЈ, 180, К3. Председник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ Александар Вучо, Отсеку за станове ИНО Београда са бр. 301, од 2. VIII 1946).

Трагове тешких и турбулетних година у Београду за време нацистичке окупације током Другог светског рата наилазимо и у вези са судбином виле Касидолац. Познато је да су током окупације припадници немачке полиције безбедности, одељење VI (BdS – Gestapo) становали у појединим вилама на Дедињу. Међутим, не можемо са сигурношћу тврдити да ли је и ко од припадника разних служби немачке војске боравио у вили. Оно што поуздано знамо је да ће Генерал Франц Нохјаузен, генерални опуномоћеник за привреду на територији Србије, из виле на Топчидерском брду отуђити низ скупоцених предмета за потребе опремања свога дворца у Банату у Српској Црњи, а нешто је пренео и у вилу инжењера Александра Ацовића у Румунској улици, у којој је једно време боравио. Према изјави Катарине Касидолац датој после рата, Нојхаузен је са својом супругом из виле у Толстојевој 15, у дворац у Српској Црњи однео осам персијских тепиха који су имали ушивена имена Катарине Касидолац, затим орман-библиотеку, скупоцене слике, други намештај и покућство.7

Док ће се несталим скупоценостима из виле у Толстојевој улици Катарина Касидолац бавити након ослобођења, за време окупације, коју је провела у Крунској улици, она је попут многих других суграђана време проводила у страху за животе своје деце, синова Николе и Владислава. Тако је на саслушању у одељењу Специјалне полиције 13. априла 1943. године затичемо како извештава окупационе власти о њиховом нестанку. Наиме, том приликом изјављује како се старији син Никола пред Божић претходне године није вратио кући са пословног пута за фирму „Шел” у унутрашњост, већ се само јавио картом неколико дана након напуштања Неготина, у којој је мајци поручио да буде храбра, јер се он неће враћати и да је са својом канцеларијом већ све уредио. Две године млађи син, двадесетдвогодишњи Владислав, 31. марта 1943. такође је без најаве нестао након што је провео уобичајени радни дан у канцеларији „Бор” у палати Риунион. Катарина том приликом изјављује да о нестанку синова није раније известила јер се надала њиховом повратку.8 Из каснијих изјава Николе Пашића млађег сазнајемо да су синови Катарине Касидолац по окупацији приступили обавештајној служби Драже Михаиловића, а да су на тавану куће у Крунској улици правили тајне радио станице.9

После ослобођења Београда у Другом светском рату од стране јединица Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије октобра 1944. године, у вили у Толстојевој улици су током 1945. и 1946. године становали чиновници совјетског и руског филмског студија „Мосфилм”, једног од највећих филмских студија у то време. Они су овде боравили током реализације подухвата снимања првог играног филма о тек завршеном рату у Југославији. Био је то играни филм У планинама Југославије (В горах Югославии), кога је режирао Абрам Ром, према сценарију Георги Мдиванија. Забележено је да је руској екипи тада био прикључен и велики број позоришних уметника из Југославије, да би учили филмски занат. Овај филм касније није радо помињан, јер његовим политичким аспектом и околностима које су пратиле његово снимање југословенски комунисти нису били задовољни. Совјетска филмска екипа је напустила вилу након девет месевци боравка у њој, јула 1946. године. Према сачуваној архивској грађи, „Мосфилм” је плаћао закупнину у висини половине износа који је плаћан за закуп виле 1939. године, односно 4.000 динара месечно.

Након одласка совјетске филмске екипе, у зграду су усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ и то пре него што је зграда формално била додељена овом Комитету. Тада су у зграду усељени чланови Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине са породицама: Мирко Лукавац, Франце Бренк и Мони Финци. Међутим, они су после неколико месеци исељени јер је ту 3. априла 1947. почела са радом Висока школа за филмску глуму и режију при Комитету за кинематографију ФНРЈ и интернат за њене полазнике. Уз сагласност власнице Катарине Касидолац, 10 априла 1947. год. издата је дозвола за дозиђивање зграде-пројекционе кабине за филмове. Замишљено је да се ту повремено приказују филмови за потребе наставног рада Државне школе за филмске редитеље и глумце.10 У архивској грађи сачувано је сведочанство Катарине Касидолац према коме су, након што је зграду преузео Комитет за филм ФНРЈ, на објекту услед непажње наступила оштећења инсталација.

Уочи усељења школе са интернатом за југословенске глумце Комитета за кинематографију, на пролеће 1947. зграда је реновирана и оспособљавана за нову функцију, купован је инвентар за учионице и интернат, по наруџбини су израђиване клупе, столови и катедре. Столарске радове су обављале приватне фирме „Одбрана” (Поповић и Шутак) и „Београд”, а такође и радионице „Звезда филма”. Том приликом је одређена и комисија за преглед зграде, са задатком да означи потребну поправку на терет сопственика. Утврђено је да је у вили потребно обавити зидарске радове, оправку столарије, браварски посао, стаклорезачке и молерске радове, обновити инсталације осветљења, сређивање водовода и канализације, као и система за централно грејање. Поводом утврђених оштећења обавезним за оправку, Катарина Касидолац је уложила жалбу Министарству грађевина НР Србије, уз образложење да њена зграда није претрпела никакава оштећења која би по важећем закону била неопходна за санацију, као и да би довођење централног грејања у исправно стање непотребно оптеретило власницу огромном сумом новца, као и да би она радије поставила пећи уместо поправке. У вези са тим она нарочито истиче да у доба опште оскудице и пропагирања штедње и скромности не стоји извештај комисије о неопходности крајње луксузних радова, који се не могу третирати као нужне оправке. Можда се иза овог извештаја одређене комисије која је наложила радове делом и на терет власнице виле, заправо крила намера нових власти да Катарину Касидолац оптерете издатком која она не би могла да поднесе. Сачувана архивска грађа сведочи да се она свим правним средствима борила да до тога не дође.

Стављање на располагање престижног објекта виле Катарине Касидолац на Дедињу за потребе Високе филмске школе, указује и на значај који су нове власти придавале кинематографији. За локацију је одабран објекат на проверено безбедном месту, у непосредној близини структура власти. За првог директора школе је постављен Вјекослав Афрић, познати југословенски позоришни уметник, који је непосредно уочи постављења на ову функцију (формално 1. маја 1947) завршио редитељски посао на филму Славица – првом играном филму југословенске послератне кинематографије, чија је премијера била управо тих дана. За предаваче општих предмета били су постављени најпознатији југословенски стручњаци за поједине области, што је слушаоцима обезбеђивало наставу на највишем нивоу. Поред тога, забележено је да су предавања по некада држали и инострани стручњаци, попут гостовања познатог холандског филмског редитења Јорис Ивенса, 10. маја 1947. године, када су студенти поред предавања могли да погледају и његов филм Индонезија зове (Indonesia Calling, 1946).

У првој уписаној генерацији Класе 1947. Високе филмске школе било је уписано око 50 студената. Настава је трајала две године, а колективни живот у интернату је организовала и њиме управљала Маргита Предић-Нушић11, омиљена тетка Гита, иначе кћерка знаменитог српског комедиографа и књижевника Бранислава Нушића. Домар зграде је био енергични Спасоје Веселић, нешто раније демобилисани водник Југословенске народне армије. Од особља ту су још боравили и неколико куварица и спремачица. Студенти су живели у неколико адаптираних спаваоница са већим, или мањем бројем кревета. Женске собе су биле одвојене, у посебном крилу зграде на првом спрату, у некадашњим собама за послугу. На другом спрату су боравили мушкарци, а уместо цвећа и слика њихов простор је био украшен мачевима, лоптама за фудбал и бокс.12 Центар интернатског живота је била заједничка трпезарија, где су заједно са студентима понекад ручавали и поједини наставници. Иако је у интернату била обезбеђена исхрана за све студенте, предузимљива Тетка Гита на разне начине је успевала да обезбеди и додатне намирнице.

Лепа Крагујевић испред Високе филмске школе 1947. године, Легат породице Крагујевић, ИАБ

У великом холу зграде студенти су скоро сваке вечери гледали филмове. Овај хол је иначе служио као учионица за заједничке предмете и вежбаоница за студенте глуме и режије. Приказивани филмови су набављани преко Комитета за кинематографију, а известан број филмских копија је чуван у самој Школи, у таванској кули зграде. Одмах уз хол се налазила пројекциона кабина, наменски дозидана 1947. године. Поред приказивања филмова, у холу су такође највећим делом снимане и студентске вежбе, а ту су одржаване и ван школе популарне студентске приредбе. На те догађаје су, поред личних гостију студената и професора, често долазили и функционери Комитета за кинематографију на челу са предсеником Александром Вучом.

Висока филмска школа је у вили Катарине Касидолац била смештена од почетка априла 1947. па све до јесени 1950. године, када је зграду у Толстојевој 15 Комитет за кинематографију ФНРЈ морао да уступи другој државној установи, док је Школа пресељена у центар града, у Сремску улицу бр. 6 (данас Зелени венац 2). Тада су у новододељене просторије унети столови и столице из Толстојеве 15, као и још неки намештај и опрема. Према непровереним тврдњама, на одлуку о исељењу школе са Дедиња је утицала и учестала ларма и бука у овом иначе веома мирном крају града. Недуго након исељења из виле Катарине Касидолац, Висока филмска школа престаје са радом као самостална високошколска установа, а уписани студенти од 1. јануара 1951. године настављају школовање у оквиру Академије за позоришну уметност у Београду.

Час наш језик, Dejan Kosanović, Visoka filmska škola u Beogradu 1946–1950, Beograd 2007.

Након две деценије живота виле Катарине Касидолац, која је стицајем околности издавана за коришћење од самог почетка завршетка радова на објекту, прво страним амбасадима, а након завршетка Другог светског рата различитим државним установама, дана 6. октобра 1958. године кућа из руку Катарине Касидолац прелази у власништво Краљевине Норвешке. Наиме, на основу расположиве документације која се чува у збирци исправа Републичког геодетског завода Републике Србије13, односно катастра непокретности, сазнајемо да је Уговором о купопродаји од 6. октобра 1958. године Катарина Касидолац своје непокретно имање, кућу у Толстојевој 15 (данас 19), са кућиштем и двориштем, површине од 3725 m², продала Краљевини Норвешкој за износ од 30 милиона динара. Као купац од стране Краљевине Норвешке је потписан Dag Bryn, опуномоћени амбасадор Краљевине Норвешке у ФНРЈ, а његов заступник је био адвокат Драгомир Н. Перић из Београда. Занимљиво је уочити да је у документацији катастра непокретности видљиво и постојање заложног права на земљиште од стране Државне инвестиционе банке у Београду 1947. године, као и брисање заложног права од 24. септембра 1958. године, дакле уочи продаје имања Краљевини Норвешкој од стране Катарине Касидолац. Подсетимо се, ово заложно право се јавило 1947. године услед наметнутих радова на санацији оштећења, а због чега се Катарина Касидолац жалила надлежном Министарству грађевина НР Србије.

* * *

Судбина виле Касидолац која је постала предмет пљачке од стране нациста у окупираном Београду у Другом светском рату, као и интенција да се реконструише и претвори у седиште Високе филмске школе у новој социјалистичкој Југославији живописно, готово попут холивудске звезде говори о њеној архитектонској вредности и брилијантној историји куће која се потпуно афирмисала поставши 1958. власништво норвешке државе, да би у другој половини 1960-их постaла резиденција амбасадора Краљевине Норвешке у Југославији, потом у Србији. Овим путем, вила је добила нову важну улогу, постала је „простор“ конекције двају пријатељских народа, културне, привредне и друштвено-политичке сарадње Норвешке и Србије.

Извори:

  • Архив Југославије
  • Историјски архив Београда
  • Републички геодетски завод РС / Катастар Непокретности

Штампа

  • Оштинске новине
  • Време
  • Борба
  • Политика

Литература:

  • Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 87-114.
  • Гашић, Р., „Касидолац, Драгомир, Ж.”, у: Српски биографски речник 4, И-КА, Нови Сад, 2009,
  • Kosanović, Dejan, Visoka filmska škola u Beogradu 1946–1950, Beograd 2007.
  • Милетић-Абрамовић, Љиљана, Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000, Београд 2002.
  • Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Београд 2012.

  1. Документација о изградњи ове куће је сачувана у Историјском архиву Београда (ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937). Пројекти, које је архитекта Владисављевић потписао 11. августа 1937. године, рађени су на седам листова у размери 1:100 и насловљени са План за нову зграду гђе. Катари не Драгомира Касидолац – министра на страни угао Толстојеве и Нове улице, п. бр. 218. ↩︎
  2. Драгомир Касидолац (Крагујевац, 11. јун 1888- Лозана, 13. јун 1939). Био је син Живка Касидолца, школованог официра (артиљеријско-технички пуковник), који је 1894. обављао дужност управитеља-градоначелника Београда, а био је и ађутант Александра Обреновића и носилац француског ордена легије части. Драгомир Касидолац, који је дипломирао права у Француској 1910. године, дипломатску каријеру почиње већ током Првог светског рата, у којем такође учествује и као активни војник, а из рата излази са чином артиљеријског потпоручника. Крајем Првог светског рата, јула 1918. он је аташе, а потом и секретар посланства у Риму, а затим и секретар југословенске делегације на конференцији мира у Женеви. Године 1920. је секретар посланства у Паризу, додељен комисији за репарације. од 1922. до 1925. ради као шеф бироа за репарације југословенске делегације. Након тога је у Београду, на месту саветника у Министарству спољених послова, а потом саветник посланства у Софији (1926) и Тирани (1927). Поново је у Београду 1929. год, када је додељен на рад министру председнику у секцији за Балкан и Италију, а 1930. је именован за саветника посланства у Анкари. Као саветник прве класе одлази у Рим 1933. године, а одатле је 1935. постављен за опуномоћеног министра у Бриселу, посланика у Букурешту (1936), а затим у Лондону (1937), одакле је пред саму смрт премештен у Берн у Швајцарској. Видети: Р. Гашић, „Касидолац, Драгомир, Ж.”, у: Српски биографски речник 4, И-КА, Нови Сад, 2009, стр. 886-887. ↩︎
  3. Катарина Бебека Касидолац, рођ. Зотос (Атина, 25. XI 1894 – Београд, 1994). Пре брака са Драгомиром Касидолцем, Катарина је була удата за Рада Пашића (сина политичара Николе Пашића), са којим је имала синове Николу (1918-2015) и Владислава (1920-1978). ↩︎
  4. Видети: Банковић, Ангелина, Андрић, Дуња, „Прилог проучавању београдског опуса архитекте Владислава Владисављевића између два светска рата”, у: Наслеђе, XXII, Београд 2021, стр. 102-103. ↩︎
  5. Архив Југославије (АЈ), 180, К1, К3. ↩︎
  6. Процењена вредност зграде ”из дворишта” према пројектоној документацији Општине града Београда у тренутку завршетка радова, октобра 1938. године износи 940.000 динара, ИАБ-ОГБ-ф29-18-1937-4. ↩︎
  7. ИАБ, ИОНО III Рејона, Комисија за ратну штету. ↩︎
  8. ИАБ, СП, III-29. ↩︎
  9. Audio i foto arhiv Simić, „Nikola Pašić unuk, životopis”, Gosti sajta, <https://tinyurl.com/yhsa5e6w> (27. IV 2024); Миломир Никетић, „Какав деда – такав унук”, Политика, 24.12.2006, <https://tinyurl.com/4v525nbj>   (27. XII 2024). По одласку из Београда фебруара 1942. године, Никола Пашић наводи да је боравио „на терену” као члан штаба Југословенске равногорске омладине, а потом је 29. септембра 1943. заточен у Бањичком логору, одакле је успео да побегне 6. октобра 1943. ИАБ, УГБ, КБЛ, књига 8, 17198. ↩︎
  10. Сачуван је и технички опис радова из марта 1947. године, који садржи податке да ће кабина бити озидана у опеци у кречном малтеру, имаће таваницу од армираног бетона (систем Хербст), а плафон од рабица у продуженом цемент малтеру. Под ће бити несагорив – бетонски или од ксилолита, степенице од бетона, улазна врата гвоздена. Кабина ће бити малтерисана продуженим цемент малтером, а кровни прекривач зреп или лим. ↩︎
  11. Маргита Предић-Нушић (1896-1970) је била српска ликовна уметница и делатница у култури. Поред осталога, основала је и прво дечје позориште у Београду, позориште Рода 1937. године, а затим и позориште Бошко Буха 1950. год. ↩︎
  12. „У школи за филмску уметност: Један час међу будућим филмским глумцима и режисерима”, у: Борба, среда 28. мај 1947, стр. 5. ↩︎
  13. Републички геодетски завод Републике Србије – Катастар непокретности, Збирка исправа, ДН-4343/58. ↩︎

Zeithistorische Forschungen

Zeithistorische Forschungen / Studies in Contemporary History

Zeithistorische Forschungen | Studies in Contemporary History
<https://zeithistorische-forschungen.de/> (23. II 2022).

Nemački časopis posvećen temama iz savremene istorije pokrenuo je Centar za savremenu istoriju u Potsdamu 2003/2004 godine. Pokretanje časopisa inspirisano je idejom da se da prednost mlađoj generaciji naučnika, čija istraživačka polja i rezultati nisu bili dovoljno zastupljeni u drugim časopisima. Pored toga, prvi urednici, istoričari Konrad Jarauš (Konrad H. Jarausch) i Kristof Klajsman (Christoph Kleßmann) istakli su potrebu za upoznavanjem suštinskih promena do kojih je došlo u savremenim istorijskim istraživanjima. Razlog za izbor hibridnog modela publikovanja, u štampanom i u onlajn izdanju, objašnjen je ubrzanom medijatizacijom prošlosti i rastućom digitalizacijom u komunikaciji među naučnicima. Dok štampano izdanje zadovoljava utvrđene standarde za akademske časopise, onlajn publikacije poseduju dodatne prednosti i mogućnosti rada sa vizuelnim materijalom, video klipovima i audio snimcima. Veb prezentacija onlajn izdanja časopisa jednostavno je podeljena u svega nekoliko segmenata. Početna stranica sajta sadrži naslovnu stranu i prečice ka člancima aktuelnog broja, a zatim su date novosti, novi reprinti i prečice ka oznakama za pretragu. Posebno je izdvojena strana sa detaljnim uputstvima za predaju rukopisa, predlog tema i sl. Iako je časopis bazično na nemačkom jeziku, takođe se objavljuju i članci na engleskom, koji su dostupni i izdvojeno (do sada preko 120 članaka). Pretragu sadržaja je moguće vršiti preko mašine za pretragu, prema indeksima autora, tema i oznaka (ključnih reči). Časopis izlazi tri puta godišnje, a onlajn izdanje beleži 530 hiljada poseta tokom 2021. godine (360 hiljada u 2020. god). Realizacija onlajn izdanja časopisa je ostvarena u saradnji sa specijalističkim istorijsko-informacionim sistemom Clio-Oline

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 3, 2021, str. 94-95.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXXIX”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 3, 2021, Bеograd, 2022, str. 93-98.

The International Institute of Social History

The International Institute of Social History

The International Institute of Social History (IISH/IISG),
 <https://iisg.amsterdam/en> (3. II 2022).

Veb prezentacija Međunarodnog instituta za socijalnu istoriju u Amsterdamu sadrži nekoliko značajnih i korisnih odeljaka koji korespondiraju sa bogatom arhivskom, bibliotečkom i audio-vizuelnom građom koja su čuva u ovoj instituciji za proučavanje socijalno-ekonomske istorije. Pored mogućnosti detaljne pretrage i informacija o građi u formi elektronskog kataloga, gde su podaci strukturirani prema vrsti građe, arhivskim celinama i prema državama, na sajtu je omogućen pristup i drugim digitalnim sadržajima, poput pretrage onlajn kolekcija, od kojih su mnoge digitalizovane i slobodno dostupne. U podsekcijama odeljka o podacima (Data) omogućen je uvid u različite baze podataka pohranjene u sistemu Dataverse (Radni odnosi, Produkcija novca, Ruska istorijska statistika, Španski građanski rat, Jugoistočna Azija, Holandski izborni cenzus, Međunarodni klasifikacioni sistem religija i dr). Tu se nalazi i konvertor uporedne vrednosti novca (gulden i evro) i kupovne moći kroz vreme. Treba istaći i blog sajta koji je pomalo skrajnut unutar odeljka O Institutu (about iish), ali je veoma bogat objavama grupisanim u nekoliko kategorija, kao što su novosti o azijskim kolekcijma, ili publikacije i naučni rezultati nastali na temelju korišćenja kolekcija Instituta. Za oblast digitalne istorije naročito je interesantan blog o digitalnim tokovima rada (Digital Workflows Blog), ili o Međunarodnom udruženju za socijalnu istoriju (ISHA) koje je osnovano na kongresu u Sidneju 2005. godine (na ovoj stranici se mogu preuzeti/ i bilteni ISHA od 2011. do 2018. godine).

Collection Guides – IISH

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 3, 2021, str. 93-94.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXXIX”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 3, 2021, Bеograd, 2022, str. 93-98.

Mali čovek i digitalna istorija

Mali čovek i digitalna istorija

  • Topothek
    Topoteka

U svakodnevnim izlascma na svetsku mrežu zvanu internet i krstarenjem kroz njene nepregledne talase, često zaboravljamo na činjenicu da je dobar deo čovečanstva u tu mrežu profesionalno upleten već duži niz godina. Istoričari, arhivisti, antropolozi, novinari, samo su neki od protagonosta koji već duže od tri decenije obezbeđuju dostupnost tragovima minulih zbivanja, između ostalog, i putem elektronskog pristupa digitalnim kopijama, ali sve više i digitalno rođenim dokumentima, kolekcijama i zbirkama. Uspeh koji su postigli pionirski poduhvati digitalizacije u svetu, počevši od projekta Američko sećanje, koji je pokrenula Kongresna biblioteka SAD 1990. godine, podstakli su stotine drugih biblioteka i arhiva da otpočnu sa digitalizacijom svojih kolekcija na mreži.

Moglo bi se reći da se i kod nas, uprkos brojnim ograničenjima i teškoćama, tokom vremena ipak stiglo do koliko-toliko opipljivih rezultata u oblasti digitalizacije kulturne baštine i onlajn upotrebljivosti arhivskih dokumenata i istorijskih izvora. Na prvom mestu mislimo na poduhvate koje su organizovale i sprovele javne ustanove (arhivi, biblioteke, muzeji). Iako bi se o kriterijumima za odabir objekata kulturne baštine koji će biti digitalizovani i prezentovani moglo posebno govoriti, ostaje činjenica da je danas značajan broj važnih izvora za proučavanje prošlosti korisnicima dostupan i onlajn. Teško je dovoljno naglasiti koliko je istraživačima raznih oblasti, kao i širokom krugu korisnika u potrazi za izvorima od značaja to što su oni raspoloživi i pretraživi putem savremenih tehnologija. Treba imati na umu da su istorijskih izvori koji se čuvaju u arhivima i sličnim ustanovama tamo dospeli uglavnom na dva načina: ili putem obavezne predaje dokumenata državne uprave, ili putem poklona i otkupa dokumenata od strane istaknutih pojedinaca i porodica.

Za istraživanje istorije privatnog života i proučavanje prošlosti običnih ljudi od presudnog značaja postaje mogućnost da se pored istorijskih izvora pohranjenih u državnim institucijama, pristup obezbedi i dokumentima iz privatnih kolekcija. Profesor Milan Ristović je priređujući obimni zbornik radova Privatni život kod Srba u dvadesetom veku, još 2007. godine ukazao na gotovo ukorenjenu nemarnost u čuvanju porodičnih papira, dnevnika, lične prepiske, a takođe istakao i da „veb sajtovi, blogovi, četovanje o intimnim stvarima sa nepoznatima na drugom kraju sveta uvode modernu privatnost u jednu drugu stvarnost, koja je sve dalje od njenog uobičajenog poimanja”. U tom kontekstu trebalo bi obratiti pažnju na primere veb prezentacija koje bi mogle biti od koristi istraživačima istorije privatnog života. Takođe, sadržaji tih sajtova ukazuju i na nove pravce privatno-javne saradnje u pogledu širenja baze dostupnosti i zaštite tragova minulih vremena.

Dobar primer sajta u čijem fokusu su neki aspekti privatnog života građana jeste sajt Stražarni lopov (Kratke priče o izgubljenoj generaciji, o Rock’n’Rollu i o odrastanju u državi sa šest republika), autora Gorana Polaka iz Zagreba. Tu se u formi bloga već preko deset godina redovno objavljuju zanimljivi prilozi propraćeni mnoštvom autentičnih dokumenata – fotografijima, plakatima, audio i video snimcima, radio emisijama, skeniranim ulaznicama koncerata, isečcima iz štampe, itd. Iako tematski opseg uglavnom uključuje pank i alternativnu rok muziku, pažljiviji posetioci će brzo doći do zaključka da je reč o zaista prvorazrednoj lokaciji za razumevanje višeslojnih fenomena važnih za izučavanja kulture mladih u socijalističkoj Jugoslaviji. Time istraživači dobijaju vrednu dopunu izvora standarno pohranjenih u arhivima, kao što su na primer fondovi gradskih komiteta Saveza komunista. Ili, ako otvorimo sajt beogradskog novinara Dragoslava Simića (Audio i Foto arhiv Simić), susrešćemo se sa velikim brojem interesantnih audio i foto dokumenata koji potiču ne samo iz opusa profesionalne delatnosti gospodina Simića, već i iz privatnih arhiva, kao što su sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku, nastale pre i posle Drugog svetskog rata. Osim toga, u odeljku sajta Istorija iz fioke Simić poziva korisnike da i sami daju doprinos i zaštite sećanja svojih bližnjih čuvajući ih u tom virtuelnom arhivu.

U svrhu podstreka i lakše digitalizacije dokumenata iz privatnih zbirki, njihove zaštite i dostupnosti putem interneta, Austrijanac Aleksandar Šatek pokrenuo je 2012. godine set digitalnih alatki pod nazivom Topoteka (Topothek). Ta plaforma je tokom nekoliko godina razvoja institucionalizovana kroz Međunarodni centar za arhivska istraživanja (ICARUS) i pridobila je mnoge pojedince i institucije da oforme kolekcije dokumenata sa naglaskom na značaj koji one imaju za lokalnu istoriju. Na portal se mogu uvrstiti i dokumenta iz već postojećih kolekcija, ukoliko odgovaraju konceptu i nameni (na primer, dozvola za vožnju biciklom iz maja 1944. godine, u vlasništvu Pomorskog i povijesnog muzeja Hrvatskog primorja Rijeka, koji je pridodat u bazu kao rezultat saradnje Istarskog arhivističkog društva i Topoteke). Sva dokumenta u bazi su indeksirana, datirana i lokalizovana.

Svemu rečenom dodajmo i to da se prilikom sakupljanja, obrade i prezentacije izvora za istoriju privatnog života moramo voditi i principima i regulativom zaštite ličnih podataka u digitalnoj eri. Postavlja se i pitanje da li je moguće ostvariti „pravo da budeš zaboravljen” (RTBF), tj. pravo pojedinca da bude izbrisan sa interneta, kako evidencija informacija, video snimaka ili fotografija o sebi koje su bile dostupne, tako da ih druga lica ne mogu naći preko pretraživača. To, kao i pitanje arhiviranja, održavanja baza podataka, prevazaliženja zastarelih formata čuvanja, i niz drugih nedoumica i problema, otvara važno pitanje u kom obliku i na koji način će nasleđe savremenog doba biti dostupno budućim generacijama.

Objavljeno u nedeljniku Novi magazin:

Slobodan Mandić, ”Ogled: Mali čovek i digitalna istorija”, u: Novi magazin, 2. IX 2021, br. 540, str. 62. / PDF

Historic England – Championing England’s heritage

Historic England – Championing England’s heritage

Historic England – Championing England’s heritage <https://historicengland.org.uk> (16. III 2021).

Prеzеntacija javnе ustanovе zadužеnе za staranjе o istorijskim mеstima Englеskе, osim opštih informacija o radu tog vladinog tеla, sadrži i bogat digitalni rеpozitorijum i informacijе o arhivskoj građi. Unutar odеljka za prеtragu Listе objеkata еnglеskog nacionalnog naslеđa (Listing), sadržan jе rеgistar svih istorijskih zgrada, spomеnika, parkova, bašta i mеsta koji uživaju zaštitu državе, dok jе sеkcija Slikе i knjigе (Images & Books) primarno podеljеna u odеljkе za prеtragu fotografskog matеrijala, publikacija i knjiga u prodaji. Posеbno trеba istaći sеkciju Arhiv istorijskе Englеskе, koji jе donеdavno funkcionisao kao zasеbna web prеzеntacija institucijе pod čijеm okriljеm sе čuva prеko dvanaеst miliona fotografija, crtеža, izvеštaja i publikacija iz pеrioda od polovinе XIX vеka do današnjih dana. Na sajtu jе omogućеna prеtraga prеko milion objеkata iz riznica tog arhiva, uz mogućnost filtriranja prеtragе samo na rеzultatе obogaćеnе slikovnim prikazima. Na počеtnoj stranici Arhiva postojе i odrеđеnе cеlinе poput Fotografijе iz vazduha, a u okviru njih i vеzе ka posеbnim prеzеntacijama, poput Britanija odozgo koja sadrži prеtraživu kolеkciju od blizu sto hiljada fotografija. Bеz obzira na vеliku količinu pohranjеnog matеrijala, na ovom sajtu jе svе vеoma prеglеdno organizovano, urеdno sistеmatizovano i tеhnički adеkvatno podržano. Porеd istoričara, arhitеkata i dizajnеra u potrazi za inspiracijom, prеzеntovana građa jе takođе u fokusu istraživača porodičnе istorijе, koji na ovaj način dobijaju mogućnost uvida u fotografijе mеsta gdе su njihovi prеci živеli i radili. Obični građani su pozvani da iskažu svojе utiskе, ali i dostavе svojе prеdlogе o objеktima kojе trеba uvrstiti u prеzеntovani matеrijal, pa čak i dodеliti mu status zaštićеnog matеrijalnog dobra.

Slobodan Mandić, 16. mart 2021.

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 3, 2020, str. 129-130.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXXVI”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 2, 2020, Bеograd, 2021, str. 129-133.

Динамика экономического и социального развития России в XIX – начале ХХ вв

Динамика экономического и социального развития России в XIX – начале ХХ вв

Кафедра исторической информатики Исторического факультета МГУ (проф. Л.И. Бородкин), Проект «Динамика экономического и социального развития России в XIX – начале ХХ вв.» <http://www.hist.msu.ru/Dynamics/index.html>
(25. XI 2020).

Prezentcija projekta Dinamika ekonomskog i društvenog razvoja Rusije u XIX i početkom XX veka, pokrenutog januara 2010. godine na Odeljenju za istorijsku informatiku Istorijskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M. V. Lomonosova. Prema rečima autora projekta, predloženi tematski elektronski resurs ima za cilj stvaranje verifikovane izvorne baze za istraživanje socio-ekonomske istorije prerevolucionarne Rusije. U tu svrhu stvorena je elektronska zbirka vremenskih serija koja karakteriše procese ekonomskog razvoja i socijalne modernizacije Rusije u naznačenom periodu. Objedinjavanje na jednom mestu podataka prikupljenih sa više strana, prethodno rasutih u brojnim publikacijama predrevolucionarnog i sovjetskog vremena, sada bi trebalo da daju izoštreniju sliku o dinamici procesa koje razmatraju. Uključeni materijal je sistematizovan u petnaest odeljaka (Demografija, Cene rada i indeksi cena, Plate, Prihodi, Potrošnja, Društvni razvoj, Poljoprivreda, Državni budžet…), a unutar svakog odeljka nalaze se desetine pregleda koji se mogu preuzeti u Excel dadotekama (u .xls formatu).

Slobodan Mandić, 25. novembar 2020.

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 1, 2020, str. 91.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXXIV”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 1, 2020, Bеograd, 2020, str. 91-94.

The Proceedings of the Old Bailey, 1674-1913

The Proceedings of the Old Bailey: London’s Central Criminal Court, 1674-1913

The University of Sheffield, Digital Humanities Institute, The Proceedings of the Old Bailey: London’s Central Criminal Court, 1674-1913, 2003 – 2018 <https://www.oldbaileyonline.org> (20. V 2020).

U potpunosti pretraživa digitalna kolekcija sačuvanih zapisnika sa suđenja održanih pred londonskim Centralnim krivičnim sudom od 1674. do 1913. godine, prema rečima samih autora projekta, predstavlja najveći korpus ikada objavljenih pisanih izvora o životima običnih ljudi. Baza sadrži materijal za blizu 200.000 suđenja i biografske crte za oko 2.500 muškaraca i žena pogubljenih u zloglasnom Tajburnu. Kao dodatak tekstualnom materijalu, pretraživom prema ključnim rečima i kroz napredne opcije pretrage, omogućen je pristup i digitalnim kopijama 190.000 originalnih zapisnika, biografskom materijalu i poslednjim rečima pogubljenih. Autori sajta su ponudili i savete o metodama pretraživanja ovog resursa, informacije o istorijskoj i pravnoj pozadini suda u Old Bejliju, mnoštvo istorijskih činjenica, mapa i ilustrativnog materijala za istoriju Londona, statističke preglede, rečnik manje poznatih pravnih i istorijskih termina i još niz drugih korisnih podataka. Obiman sadržaj sajta je vrunski organizovan, vizuelno i tehnički dizajniran i kao takav je ovenčan i nizom značajnih nagrada i priznanja.

Slobodan Mandić, 20. maj 2020.

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 3, 2019, str. 114-115.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXXIII”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 3, 2019, Bеograd, 2020, str. 111-116

HISTORY OF PRISONS — A Selected Bibliography

HISTORY OF PRISONS — A Selected Bibliography

Falk Bretschneider, HISTORY OF PRISONS — A Selected Bibliography, 2012, <http://www.falk-bretschneider.eu/biblio/biblio-index.htm> (15. V 2020).

Proučavanje istorije zatvorskih ustanova, kao i drugih oblika zatočeništva privlači pažnju velikog broja istraživača tokom prethodnih decenija. Prezentacija istoričara Falka Bretšnajdera (Falk Bretschneider), vanrednog profesora na pariskoj Visokoj školi društvenih nauka i stručnjaka za istoriju praksi kažnjavanja i pravnih mehanizama, kao i za društvenu istoriju zatočeništva, sadrži bibliografiju koja predstavlja vodič za ono što je pisano na tu temu. Data kolekcija bibliografskih jedinica međutim ne pretenduje da bude sveobuhvatna, jer su prema rečima autora obuhvaćeni samo radovi pisani na engleskom, francuskom, nemačkom, italijanskom i španskom jeziku. Takođe je ograničena na radove koji se bave civilnim zatočeništvom i stoga ne referiše na studije o ratnom zarobljeništvu i vidovima lišavanja slobode na bazi političkog i rasnog progona (političko zatočeništvo, koncentracioni logori, izbeglički kampovi i sl). Sabrani materijal je razvrstan u nekoliko odeljaka: Izvori (izvori i bibliografije, muzeji), Opšte studije (uvodna dela, pregledi, teorija), Područja (Evropa, Severna Amerika, druga poručja), Posebne teme (arhitektura, religija, rad, studije roda, nadzor nad omladinom, osoblje, zatvorski život, reintegracija, ljudska prava), Srodne teme (drugi vidovi kažnjavanja, siromaštvo/margina, bolnice/psihijatrija/medicinsko pravo, policija, kriminologija, zatvor i film, zatvor i literatura). Pojedine odeljke autor je obogatio dodatnim linkovima, poput prezentacija odabranih muzejskih institucija, ili snimaka na Jutjubu, unutar sekcije o zatvoru i filmu, gde je na primer dat link ka snimku čuvenog nastupa Džonija Keša u kalifornijskom zatvoru San Kventin 1969. godine

Slobodan Mandić, 15. maj 2020.

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 3, 2019, str. 113-114.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXXIII”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 3, 2019, Bеograd, 2020, str. 111-116

Portal za žensku i rodnu istoriju

Portal za žensku i rodnu istoriju

Ана Столић (Ур.), Биљана Вучетић, Историјски институт Београд, 2019,
Портал за женску и родну историју<http://zristorija.iib.ac.rs/> (11. V 2020).

Portal za žensku istoriju nastao je na temelju ideje da se definiše, sačuva i učini dostupnom vredna istorijska građa o prošlosti žena (i muškaraca), o istoriji rodnih odnosa i istoriji feminizma u Srbiji (Jugoslaviji) u poslednja dva veka. Početna stranica prezentacije pored osnovnih informacija upućuje na centralni odeljak sajta nazvan Istorijski arhiv. Ovaj segmenat korespondira sa osnovnim ciljem koje su autorke portala zadale, a to je da se sakupi, sačuva i učini dostupnom raznovrsna istorijska građa različitog porekla od značaja za istoriju rodnih odnosa, za pravni, ekonomski i politički položaj žena u Srbiji (Jugoslaviji) u 19. i 20. veku, njihovo obrazovanje, rad, ženski pokret, rat, učešće u međunarodnim ženskim organizacijama, brak i porodicu. Dostupan materijal u okviru Istorijskog arhiva je razvrstan i pretraživ u odnosu na zastupljene teme, kao i prema vrsti arhivske građe (časopisi i publikacije, dokumenti, fotografije). Postoji mogućnosti i dodatne selekcije materijala (ključne reči, tema, izdavač, godina izdanja). Među drugim odeljcima Portala, svakako treba pomenuti i sekciju Istraživanja, gde su pohranjena dvadeset i dva priloga saradnika/ca projekta, dok je segmenat Ženska i rodna istorija osmišljen da sabere najvažnije teorijske tekstove o nastajanju, preispitivanju, kao i o naučnim rezultatima ženske i rodne istorije. Značajnija dopuna postojećeg materijala u budućnosti, propraćena unošenjem pripadajućih metapodataka, svakako bi doprinela da Portal za žensku i rodnu istoriju zauzme referentno mesto na digitalnoj mapi onlajn dostupnih istoriografskih sadržaja na srpskom jeziku.

Slobodan Mandić, 11. maj 2020.

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 3, 2019, str. 111-112.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXXIII”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 3, 2019, Bеograd, 2020, str. 111-116

Immigration to the United States 1789-1930

Immigration to the United States, 1789-1930

Harvard University, Immigration to the United States, 1789-1930, <http://ocp.hul.harvard.edu/immigration/> (15. I 2017).

Prezentacija zbirke Imigracija u Sjedinjene Države, 1789-1930, predstavlja deo projekta ,,Program otvorenih kolekcija Univerziteta Harvard“ i sadrži bogatu onlajn kolekciju materijala iz harvardskih biblioteka, arhiva i muzeja. U velikoj meri koncentrisana na XIX vek, kolekcija sadrži preko 400.000 stranica preuzetih iz više od 2.200 knjiga, pamfleta i drugih publikacija, zatim 9.600 stranica iz rukopisa i arhivske građe, kao i preko 7.800 fotografija. Posebno mesto zauzimaju i dnevnici, biografije i drugi prikupljeni materijali koji svedoče o svakodnevnom životu imigranata. Tekstualni sadržaj je pretraživ prema vrsti, temama i poznatim ličnostima, a vizuelni materijal je raspoređen u tri glavne zbirke: digitalizovane mape, kolekcija Harvardskog društvenog muzeja i Udruženje pomoći za decu. Postoji i napredna mašina za pretragu. Istraživačima bi od posebno koristi mogla biti zbirka 138 statističkih knjiga u originalu. Poseban odeljak sajta posvećen je materijalu koji se odnosi na pokušaje ograničavanja imigracije, a od pratećih sadržaja ukazujemo na stranicu sa linkovima ka drugim lokacijama, kao i na preglednu hronologiju važnih datuma i događaja.

Slobodan Mandić, 15. januar 2017.

Originalno objavljeno u Godišnjaku za društvenu istoriju 2, 2016, str. 138.

Slobodan Mandić ”Prikazi sajtova (Web adrеsar) XXIII”, u:
Godišnjak za društvеnu istoriju 2, 2016, Bеograd, 2017, str. 137-139.